Вратила се из Канаде  и пронашла се у моди

Поменути текст су тада преносили медији, уз “милион” коментара од којих су половина подржавали повратак у Србију, а половина су били против напуштања уређене Канаде и наизглед сређеног живота у њој. Миличин текст о разликама живота у Канади и Србији и данас се повремено појави на друштвеним мрежама и изнова изазива подељене реакције, али Милица се држала своје одлуке и сада већ 4 године поново живи У Србији, тачније  у Београду и не каје се нимало…

-Љубим прозоре и небо Србије сваког дана. Ни једне секунде нисам зажалила због наше одлуке да своју децу доведемо кући. Знало је да буде деци тешко у почетку јер су рођени у Канади и нису најбоље причали српски али је све дошло на своје кроз неколико месеци. Кренули су у вртић и предшколску и та ствар је брзо била решена – прича Милица која је у Канади провела скоро 10 година - Ја сам била срећна од првог дана како сам стигла назад у Србију. Ођедном сам почела поново да дишем пуним плућима и да долазим себи. Поново окружена породицом и пријатељима, новим и старим, свиме што овај живот чини смисленим. Према њеним речима живот у Канади има наравно својих предности у односу на Србију, али је питање шта су коме приоритети и додаје да познаје  људе из наших крајева који су тамо пронашли срећу и немају намеру да се враћају.

-У Канади сећам се, села бих у ауто и не бих знала ни куда ни с ким бих кренула негде. То је сцена коју проживљавам понекад и данас у глави и ствара ми огромну панику. То може да делује људима банално, али је мени то било застрашујуће, јер је та паклена петља трајала 10 година. У Београду, због тога, већ 4 године избегавам што више могу шопинг центре јер ме управо та атмосфера враћа на ту сцену хорора и безнађа – прича Милица о својим канадским “мукама”.

Каже да слобода о којој је и писала у поменутом “повратничком” тексту и коју је деценију сањала, заиста постоји.

-Она је опипљива још увек. Тај осећај припадности на сваком кораку, немерљив је. Србија је за мене почетак и крај света и морам да признам да то јесам схватила тек након деценије проведене изван ње – признаје Милица.

Оно што је тешко свима који се враћају назад из дијаспоре је проналажење посла и одржавање неког навикнутог стандарда у земљама развијеније економије.

-Ја сам одлучила да ту енергију коју сам улагала у Канади да бих се одржала, удвостручим и урадим нешто паметно и у својој земљи. Од малих ногу, као и добар део женског света уживам у моди. Игром случаја пут ми се преклопио са два модна бренда у врло кратком временском периоду. У томе сам се просто пронашла и најбоље осећала. Стварајући свој модни бренд схватила сам да је то коначно скуп свега онога што ја радим и јесам, и да динамика и опис тог посла савршено одговарају мојим капацитетима – наводи Милица и додаје да је бренд назвала “ЦРИИМ” што је последњих дана врло популарна реч, али у неком другом контексту…  -Обзиром на то да је чешће изложено разголићено женско тело него било шта друго на друштвеним мрежама и у медијима уопште, ја сам одлучила да редефенишем шта је заиста привлачно. Можда је претенциозно али ја бих ипак пробала – скромно најављује она. 

Милица каже да су њени модели намењени женама које су смеле, сигурне и не уклапају се у насилно наметнуте стандарде. Жене које имају или стварају свој стил и нису нужно конзумери масовне моде.

-Мислим да смо сви већ уморни од приказивања телеса, поготово генерација жена неке средње доби која је форсирана да се такмичи са tinеjyеrkama. Оствареној жени је најважније да је пре свега здрава, свежа а да то што облачи говори о њеном искуству и самоуверености, може се рећи и о њеном неком општем ставу о животу. Обожавам жене, ми бојимо овај свет(требале бисмо и мало више и боље), оне су ми инспирација и подршка и дубоко сам захвална свим женама које су ме бодриле и подржавају у овом подухвату – закључује Милица Добријевић.

Н. П.