"ВРАЧАРА МЕ ЗГРАБИЛА ЗА РУКУ И ПОЧЕЛА ДА МИ ГАТА, НАРЕДНИХ 10 ГОДИНА ЖИВЕО САМ У ПАКЛУ": Страшна исповест једног СРБИНА

"Биле су то јако ружна времена по мене. Додуше, ни она prеthodna нису била боља. Након завршене војне школе, помовисали су нас и пре планираног времена и распоредилили на дужности. Један, други, трећи рат. Рањавања, заробљавања, много крви сам се нагледао, а у рату човек није више човек, барем не онакав какав би требао бити. Свашта се је дешавало, губио сам најбоље пријатеље.

Нама старешинама, барем већини од нас, деца која су служила код нас су била наша деца. Ми смо им били и очеви и мајке. И они су били наши синови. Тако смо их осећали и тако се према њима односили, барем већина нас. Е, мислим да вам овде не требам причати о томе како се осећа родитељ који изуби дете. А можете ли замислити како се осећа родитељ који изгуби пуно деце?

Након последњег рата остао сам у војсци још пола године и након толико година одлучио се да скинем униформу. Политика је превише ушла у војску и ја ту једноставно након свега нисам налазио. То није више била она војска каква је била.

Напустио војску, са женом и двоје ситне деце одемо у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је прошао зна о чему говорим.

Наставим ја да живим сам, жена са децом.

Тамо где сам живео, тзв. табак, није радио недељом, па сам ја усталио обичај да одем до оног код општине, који је био удаљен десетину минута пешачења и тамо купим цигарете, наше новине, седнем и попијем кафу, прелистам новине и назад у стан.Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово - Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о великим празницима, али ја никада нисам био посебно верујући.

Вероватно и због тога што ме је бивша ЈНА васпитавала у једном другом смислу, а и касније када су сви „србовали“ мени је био превасходни циљ да сачувам своје људе и наравно себе. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурне смрти, тебе или твоје људе, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ…

Е дакле тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. Са ове стране улице где ја идем скоро нема никога, у сусрет ми иде једна тамнопута жена. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева.

У самом Сарајеву сам провео четири године свог живота, тако да, наравно нисам могао остати хладан. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са „Сарајево, Сарајево, Срби најурили“. Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, "па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто".

Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за „просјаке“ како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб… Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине, као по обичају, јер када сам полазио толико новца сам ставио у џеп.

Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу тог табака, то је дакле и кафана где се продају цигарете.

Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, она узме запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило продире у онај најскривенији део душе.

Каже она мени (заборавио сам рећи да је то била жена по мојој процени, преко 50 година), „Ајде да ти гатам“. Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. „Не, не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе“, ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости.

Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га међу дланове онако како се будисти моле… ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити. Али…

Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила ми се крв у жилама. Иако сам рођен и растао далеко од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родитељи, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље. Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догађају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе.

Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам се на једвите јаде уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније испричати. Завршила је и стала.

Каже: „Ето, то је то“. Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле.

"А даље", питам је ја.

Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише. Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, табака, пошто сам познавао тог газду Турчина који је држао, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем,

„Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио“.

Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља, шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. Прво што ми је рекла јесте да ћу се помирити са бившом женом, да ћемо се одселити у неку трећу далеку земљу, па онда редом, ето навешћу пример шта ме чека у наредних пар месеци, за неколико година, буквално до краја живота… Та будућност, по њеној тадашњој причи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. Наприча она мени све то, онда нагло устаде, оне паре са стола на брзину стави у џеп од некоих панталона и без довиђења оде.

Тек када је отишла, ја сам пиметио да сам сав мокар у голој води, као да ме неко поливао цревом за воду. Пришао ми је газда од тог табака носећи чашу воде и питао ме да ли сам добро. Нисам био у стању да проговорим само сам потврдно климунуо главом.

Отпио сам неколико гутљаја воде и у бунилу, највећем до тада, мада се не сећам да сам се икада у животу тако осећао, не знам ни сам како сам отишао до стана тих неколико стотина метара, не више од 500. Сећам се да сам легао на софу у дневној соби у стану и у плусвесном стању у глави су ми одзвањале њене речи, онако помешане, без редоследа, у фрагментима.

Након пар сати сам "доша к себи", узео сам новац однео Турчину у табак и вратио се назад.

Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла.

Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне ствари од оних које ми је прорекла онда. Никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило, чак није било ни назнака ни шанси да се нека од тих ствапи догоди. И управо то што нисам могао схвати ми је било велики терет.

Било ми је након извесног времена јасно да она ништа није тачно рекла што се тиче будућности, али ме је тим више збуњивало да ми је што се тиче пошлости, толико детаља рекла да сам на већину њих и ја сам заборавио или сам мислио да их ја један једини знам.

Трајало је то годинама. Живот је ишао својим током, онако како иде. Некада овако, некада онако. Код мене се по питању вере није ништа посебно мењало. Остао сам „верник“ онолико колико сам био и раније. Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче.

Више „туристички“, него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. Не, није био никакав празник, а ја онога момента не бих знао зашто сам тамо отишао. Сада знам зашто сам отишао, тачније знао сам још онда када сам се враћао назад прелазећи манастирску капију.

Ушао сам тога дана у манастирско двориште, рано поподне. Како сам и раније научио, ја сам то схватао као формалност, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. На оној икони која је стајала на средини цркве сам оставио новац и десно је било место где су се продавале свеће. На кутијицама са свећама које су биле разних величина писале су цене.

Од оних у средини узео сам по једну за себе и децу и родитеље и оставио скоро дупло више новца. Затим, како сам учен, при изласку из цркве изашао на јужна врата унатраг, пољубивши врата и прекрстивши се. Свеће су се палиле напољу, запалио сам свеће, постојао мало, осврнуо се около.

Када сам долазио, приметио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. Када сам долазио није на клупи било никога. Сада је ту седела једна монахиња и гледала у мене. Из пистојности јој рекох "помоз Бог мати".

„Бог ти помогао, синко, јеси ли се умоио, врућина, а?“ И сада је био јун, али 8. година након оног јуна…

„Нисам мати, колима сам, ето дођох да видим манастир, нисам никада био“.

„Ако синко, ако, јел да да је лепо овде, само ми смо овде старе и мало нас је, не стижемо све… Него дођи одмори мало, дођи седи“.

Монахиња која је седела на клупи, била је јако стара. То сам приметио прилазећи. Сигурно јој је било више од 85 година. Иако је била стара толико, осмех јој је био као код малог детета. Благ, чист, срдачан. Ипак, ја сам осећао непријатност, иако сам ишао према њој и клупи, у том моменту ми је једноставније било да се окренем лево и кренем према капији. Ипак њен осмех и светло-плаве очи боје неба су ме попут најјачег магнета вукли ка клупи.

„Седи, одахни, што тако кратко остаде у цркви?“, слегох раменима не знајући шта да кажем.

„Него да те нечим понудимо, шта би, ракију, вино…?“

„Сок… ако имате или још боље чашу воде, возим знате…“

„Ма попиј чашу вина, имамо много добро вино, још покојна игуманија га је оставила“, на помен игуманије се прекрсти и мени нешто нечујно прошапута.

„Ми не пијемо, ето када дођу гости, а вино не гњечимо више, него дође један ту из села па нам од оног грожђа испече ракију“.

И као да је наручила, само неколико секунди након тога појави се још једна монахиња носећи бокал са вином и чашу.

Климну главом у знак поздрава, наспе у чашу за око две трећине вина и оде.

„Узми окрепи се, кажу вино је здраво, једна чаша на дан, ја га не смем, видим ни сестре остале га не пију. Владика обавезно попије по чашу или две када наврати.

“Узимам оно вино, иначе сам љубитељ вина, да ли због вина или због места на којем сам га пио, оно је нешто најбоље што сам у животу до сада пробао. Осећао сам да је вино јако, јако старо, али и јако стручно прављено. Заиста, не постији вино мени знано са којим бих га упоредио.

„Што се не помоли у цркви питах те, него онако на брзину изађе?“Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог.

„Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како… не знам шта изговарати, како то иде…“„Шта има ту да се зна. Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио Богу не мораш да знаш те молитве из књига, обрати му се онако, својим речима“.

Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао.

„Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Створитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку“.

Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу… У мени се тада први пут у животу пробудио толики осећај мира, спокоја, блаженства.

„Шта си по занимању?“ – запита ме старица.

„Био сам којешта, највише војник, сада… сада радим неки посао који нема везе са војском и тим стварима“

„Синко, шта то носиш на души, какву муку?“

„Ма никакву“, покушах да слажем, међутим тргох се па наставих „много мука мати, није једна. Једну решиш друга већа се појави. Па све тако… Не знам мати, некада помислим да требам све муке пустити, не решавати их“.

„А, не не, синко. Не ваља то тако. Предати се значи предати душу нечастивом и он то хоће, да нас порази, да му се предамо, да овлада нама. Мораш док год сунце гледаш да се са свим недаћама сукобиш, да се бориш да их решиш и обраћаш Богу за помоћ. Уз његову помоћ не постоји оно што је нерешиво“.

И сада, док ово пишем и након сусрета са овом женом, знам да је Божија воља да је питам за оно што ме је годинама уназад највиш притискло и мучило.

Нисам знао како да почнем да јој причам причу са том циганком и цео тај догађај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи.

Почео сам да причам, са много више детаља него вама који читате ово сада, причао сам и гледао у њу. Она је климала главом, на моменте се благо мрштила, па онда настављала да слуша. Када сам стигао до оног дела приче да сам устао да позајмим новац од Турчина власника табака, она ми благо рече „Стани“.

Стао сам и у чуду је погледао, имао сам утисак да сам нешто лоше урадио. Међутим, уследило је за мене још веће изненађење од оног са Циганком.

„Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу ствари о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило“.

Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигурно био бео као зид.

„Да, мати, ништа“ једва сам успео да прошапућем.

„Попиј ту чашу да ти наспем другу, види ти њега, толика људина ни чашу вина не може попити“

Нисам имао снаге да померим руку. Она ме благо погледа, узе онај бокал са вином. Руке су јој благо дрхтале. Допуни чашу. Ођедном сам осетио неодољиву потребу за цигаретом. По аутоматизму кренух у џеп по цигаре, па се тргох. Нисам у кафани помислих. Као да је читала моје мисли.

„Само ти запали синко, не претеруј о томе, ако си их већ научио и не можеш без њих, гледај да их смањиш, пали баш када ти се пуши“.

Глас више као да није долазио од старице. Имао сам утисак да долази до мене са свих страна, из земље, са неба. Вадим паклицу, палим. „Слободно отресај доле“, као да је знала да се у том моменту снебивам где ћу отресати. „Де попиј мало вина“, узимам чашу, отпијем добар гутљај. Онај шок се губи и опет се враћа она лагодност и милина.

„Синко, са ђаволом си причао тада“.„Како… како… са ђаволом….?“

„Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он“, старица се прекрсти.

„Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти који гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи… И онда они тако варају људе, да, да… Варају лажу. А Сотона их тако гледа привући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу.“

„Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се“.

„Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада.“

Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави:

„Да, знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекало. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па понекад нешто и погоде. Али, погоде, не знају они да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господар којем су предали душу не може то знати.“

Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: „Значи ли то мати, да и судбина не постоји?“

„Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати.

Запамти ово, док си год жив, ништа се не догађа случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по Божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испричао случајно. Све је то Његова воља.“ Старица се прекрсти. И ја.

„Не може нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола приче, не замери, јер, знала сам остатак.“

Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме је мучило толико година ми је постало јасно. Да, мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих сам се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догађале.

Поседели смо онде још пола сата, у необавезном и посве опуштеном ћаскању, а онда је мати устала, наклонила се и пружила руку у знак поздрава, правдајући се да има обавезе. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала „Бог са тобом дете“.

За разлику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака, ја се окретох према храму, прекрстих се и изађох преко манастирске капије.

Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене.Данима сам размишљао о причи у манастиру. Сваку реч сам се трудио да упамтим што боље.

Након неколико месеци сам поново отишао у манастир желео сам опет видети старицу.Упокојила се два дана пре мог поновног доласка. Запалио сама јој свећу на гробу и плакао. Дуго сам плакао.

Ушао сам у цркву. Молио сам се онако како ме је покојна монахиња учила. Својим речима се обраћајући и молећи Господу. Остао сам по прилично дуго. Већ је сунце зашло за околна брда која су била око манастира…

Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и „хороскопџија“. Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ.