Уместо епитафа на надгробном споменику QR код

Свестан да ће се када за то дође време преселити у вечну кућу, свој животни учинак је овековечио кодом, да буде доступан онима који већ користе савремене технологијама, а засигурно ће и будући нараштаји.

- Уметност вероватно почиње у детињству, када сазнајеш свет и ствараш неке своје представе. Део детињства сам провео у Мошорину, у малој тршчари, у соби с леве стране била је зидана пећ, а с десне велики дрвени орман за одећу. Ту сам открио нови свет отварајући врата, на чијој је унутрашњој стране било разних записа мастиљавом оловком. Било ми је интересантно шта су домаћини сматрали битним да забележе - присећа се Ђурагић.

А на тим вратима су записани важни датуми и догађаји, рецимо, кад је гара водила брава и опрасила толико и толоко прасади или су се тицале домаћина. После су се шпенаглом ту качиле и фотографије.

- Размишљајући после, схватио сам да је тај орман заправо временска капсула, где су тим забелешкама домаћини остављали за будућност запис о себи и свом животу. Живећи у Ковиљу покренуо сам, пре него што је то закон регулисао, да се на гробљима праве капеле, па ангажовао најбољег друга архитекту Милана Попова и по његовом пројекту је саградили. Надомак капеле је кутак за чланове породице Ђурагића, а увидевши да су девалвиране алеје великана, па и да сам великан, није ми жеља да будем тамо, већ сам се решио да ми вечна кућа буде у Ковиљу, крај мојих родитеља и фамилије - испланирао је Гига.

Додаје и да је романтичан, па чим је добио место за вечну кућу, засадио је ту липу пре осам година и она развија лепу крошњу. Кутак таман по мери романтика.

- И мој друг архитекта почео је размишљати о својој вечној кући па кад сам видео то решење, одлучио сам да и себи за живота поставим свој камен. Исконска жеља ми је била да видим како изгледа и како ће изгледати после мене. Гледао сам да тај мој камен уклопим, а како је у околини старо гробље са пристојним старим српским споменицима, одлучио сам се за мали споменик, обликован на старински начин, али и обележим га на свој уметнички начин - објашњава сликар.

С предње стране, како и приличи, стоји име и презиме, а с друге, уз фотографију и лични потпис, али уместо епитафа Диле се одлучио за савременију варијанту.

- Размишљајући како да решим епитаф, сетио сам се ормана из детињства, па одлучио да на споменику ставим QR код. Наиме, он може да пренесе информацију за будућност јер савремено доба доноси такав начин комуникације, па свако може да очита код и сазна нешто више о мени и моме стваралаштву. Он даје изузетно велике могућности јер можеш ту да похраниш и фотографије, видео запис, причу и све од информација, па ће у будућности вероватно то бити прави начин на који ће људи хтети да својим потомцима и другима оставе неки трага и поруку о себи - каже Гига.

Они који су видели његов споменик на ковиљском гробљу, прво су питали да ли је умро или још слика војвођанске бразде, а сазнавши да је жив, интересовали су се за његову одлуку. Објаснио је да је желео да покаже примером како се ваља односити према споменицима, гробљима и нашој традицији.

- Био сам у Паризу на тамошњем највећем гробљу Пер Лашез, где су сахрањени многи свевремени ствараоци и интелектуалци, али, ипак, највише ме импресионирао један мали камен увек окићен цвећем и крај њега две шољице кафе и цигарете. Стално га људи посећују, поготово млади, јер је то гроб чувеног вође групе „Дорс“ Yima Морисона. Доказ је то да се ништа не добија дизањем великих маузолеја, уколико ту почива неко ко није остао упамћен делом. Наравно, нисам Морисон, али сам хтео да оваквим спомеником едукујем своју околину јер сам се увек трудио да нешто направим и покажем како је бити и остати нормалан човек - указује Ђурагић.

Милорад Митровић