Umesto epitafa na nadgrobnom spomeniku QR kod

Svestan da će se kada za to dođe vreme preseliti u večnu kuću, svoj životni učinak je ovekovečio kodom, da bude dostupan onima koji već koriste savremene tehnologijama, a zasigurno će i budući naraštaji.

- Umetnost verovatno počinje u detinjstvu, kada saznaješ svet i stvaraš neke svoje predstave. Deo detinjstva sam proveo u Mošorinu, u maloj trščari, u sobi s leve strane bila je zidana peć, a s desne veliki drveni orman za odeću. Tu sam otkrio novi svet otvarajući vrata, na čijoj je unutrašnjoj strane bilo raznih zapisa mastiljavom olovkom. Bilo mi je interesantno šta su domaćini smatrali bitnim da zabeleže - priseća se Đuragić.

A na tim vratima su zapisani važni datumi i događaji, recimo, kad je gara vodila brava i oprasila toliko i toloko prasadi ili su se ticale domaćina. Posle su se špenaglom tu kačile i fotografije.

- Razmišljajući posle, shvatio sam da je taj orman zapravo vremenska kapsula, gde su tim zabeleškama domaćini ostavljali za budućnost zapis o sebi i svom životu. Živeći u Kovilju pokrenuo sam, pre nego što je to zakon regulisao, da se na grobljima prave kapele, pa angažovao najboljeg druga arhitektu Milana Popova i po njegovom projektu je sagradili. Nadomak kapele je kutak za članove porodice Đuragića, a uvidevši da su devalvirane aleje velikana, pa i da sam velikan, nije mi želja da budem tamo, već sam se rešio da mi večna kuća bude u Kovilju, kraj mojih roditelja i familije - isplanirao je Giga.

Dodaje i da je romantičan, pa čim je dobio mesto za večnu kuću, zasadio je tu lipu pre osam godina i ona razvija lepu krošnju. Kutak taman po meri romantika.

- I moj drug arhitekta počeo je razmišljati o svojoj večnoj kući pa kad sam video to rešenje, odlučio sam da i sebi za života postavim svoj kamen. Iskonska želja mi je bila da vidim kako izgleda i kako će izgledati posle mene. Gledao sam da taj moj kamen uklopim, a kako je u okolini staro groblje sa pristojnim starim srpskim spomenicima, odlučio sam se za mali spomenik, oblikovan na starinski način, ali i obeležim ga na svoj umetnički način - objašnjava slikar.

S prednje strane, kako i priliči, stoji ime i prezime, a s druge, uz fotografiju i lični potpis, ali umesto epitafa Dile se odlučio za savremeniju varijantu.

- Razmišljajući kako da rešim epitaf, setio sam se ormana iz detinjstva, pa odlučio da na spomeniku stavim QR kod. Naime, on može da prenese informaciju za budućnost jer savremeno doba donosi takav način komunikacije, pa svako može da očita kod i sazna nešto više o meni i mome stvaralaštvu. On daje izuzetno velike mogućnosti jer možeš tu da pohraniš i fotografije, video zapis, priču i sve od informacija, pa će u budućnosti verovatno to biti pravi način na koji će ljudi hteti da svojim potomcima i drugima ostave neki traga i poruku o sebi - kaže Giga.

Oni koji su videli njegov spomenik na koviljskom groblju, prvo su pitali da li je umro ili još slika vojvođanske brazde, a saznavši da je živ, interesovali su se za njegovu odluku. Objasnio je da je želeo da pokaže primerom kako se valja odnositi prema spomenicima, grobljima i našoj tradiciji.

- Bio sam u Parizu na tamošnjem najvećem groblju Per Lašez, gde su sahranjeni mnogi svevremeni stvaraoci i intelektualci, ali, ipak, najviše me impresionirao jedan mali kamen uvek okićen cvećem i kraj njega dve šoljice kafe i cigarete. Stalno ga ljudi posećuju, pogotovo mladi, jer je to grob čuvenog vođe grupe „Dors“ Yima Morisona. Dokaz je to da se ništa ne dobija dizanjem velikih mauzoleja, ukoliko tu počiva neko ko nije ostao upamćen delom. Naravno, nisam Morison, ali sam hteo da ovakvim spomenikom edukujem svoju okolinu jer sam se uvek trudio da nešto napravim i pokažem kako je biti i ostati normalan čovek - ukazuje Đuragić.

Milorad Mitrović