Угрожени су и мушкарци, али жене више трпе
НОВИ САД: Завод за равноправност полова ове године из buyеta је издвојио 43 милиона динара за куповину сеоских кућа за младе парове. Интересовање за конкурс је било велико, што значи да је идеја да заснују породицу на селу прихватљива младима.
О овој и другим активностима Завода за наш лист говорила је директорка Диана Миловић, која нас је уверила да ова институција, која има подршку Покрајине, све више обилази градове и општине, знајући да рад на терену увек даје више резултата од седења у канцеларији.
„Осим куповине сеоских кућа, имамо и промотивну, едукативну и издавачку делатност. Ове године издали смо и две књиге на тему родне равноправности, јер то нам је основна делатност“, каже Диана Миловић и додаје да се два пола никако се не смеју одвајати, јер долази до нарушености односа између мушкараца и жена, што имплицира нарушеност односа у породици, која је ћелија сваког друштва.
На питање да ли су угрожене само жене или постоји и дискриминација према мушкарцима, Миловићева истиче да јој је већ на првом састанку који је имала као директорка Завода предочено колико су мушкарци дискриминисани када дође до развода брака.
„Зато увек позивам удружења очева да дођу и причају с нама, како бисмо им помогли. Оно што смо сазнали, анализирајући те односе, јесте да је повећан број самоубистава код мушкараца, што је опет везано за Балкан и стереотипе да је мушкарац глава куће“, наводи Диана Миловић.
Како истиче, управо је битка са стереотипима задатак Завода за равноправност полова.
„Чест је случај да кад мушкарац, који је глава породице, остане без посла, цела породица падне и тада долази до развода и у најгорем случају самоубистава. Ипак, сва истраживања кажу да су жене на свим пољима угроженије“, истиче Диана Миловић.
Нарочито су угрожене жене у селима, каже.
„Када уђете у села, наилазите на затворена врата, те морате полако да их отварате. Радили смо трибине у мањим местима на тему насиља, у сарадњи с начелницима полиције, тужиоцима, социјалним радницима и локалном самоуправом. Сећам се једне старије жене из села у општини Врбас која је након сат и по времена предавања устала и рекла да је тај дан сазнала да она већ 25 година трпи насиље. Дакле, насиље није само физичко, то је последњи стадијум кад се укључују механизми, оно може бити и вербално и свако друго“, вели Диана Миловић.
„Наслов у новинама мора бити потпуна осуда, јер су медији моћна сила, која обликује јавно мњење. И ако их обликујете у погрешном смеру, онда ни ми, као механизам, не можемо много да урадимо. Морамо бити друштвено одговорни, а на медијима је велика одговорност. Мора да се мери сваки зарез, јер су то јако осетљиве теме. Ипак имамо податак да су и неки људи трговали са тим, односно жена пријави мужа за насиље, он буде приведен, она повуче пријаву и онда муж тужи државу. Зато тиме не могу да се баве лаици, већ стручњаци. Неке жене и повуку тужбу из страха, зато су такве теме јако осетљиве, док неке моделом пресликавања из породице, прихватају насиље мужа, јер је такав био и отац“, каже Диана Миловић.
Ипак, истиче да су се у Србији ствари промениле набоље.
„Мислим да су се ствари покренуле, поготово ступањем новог закона на снагу од 1. јуна, чија порука није да ћете, ако се неком удварате, завршити у затвору, како су неки то желели да представе, јер се зна шта је удварање, а шта малтретирање, што и јесте суштина. Министарство унутрашњих послова је организовало и обуке, чији ће се запослени бавити људима који су трпели насиље, јер не можете послати било кога да разговара када дође до конфликта у породици, већ је ту потребан обучен психолог. Ми нисмо они који спроводе закон, ми смо ту да га предочимо и упућујемо људе у њихова права“, каже наша саговорница.
Где је Србија у односу на свет када причамо о насиљу у породици?
„У Шведској, која важи за јако уређену земљу, забележен је страховит проценат пораста насиља над женама. Како то сад објаснити? То је друштвени феномен, против кога морамо сви да се боримо“, додаје Диана Миловић.
У Граду Новом Саду организован је Дан једнаких плата, када су подстицане продавнице да дају попусте од најмање 11 посто, колико износи просечна разлика у плати између мушкарца и жене, за исти посао.
„Град нас је подржао, 30 предузетника је учествовало у томе и дали су женама 20 одсто попуста на своју робу. Ову кампању Завод ће наставити да спроводи и у другим градовима“, каже Миловић.
М. Стакић