У Србији има око 770.000 оболелих од дијабетеса, апотекари саветују о контроли шећерне болести

Процењује се да у Србији има око 770.000 оболелих или 12 одсто одраслог становништва, а највећи број њих, око 90 одсто, има дијабетес тип 2, који се, између осталог, јавља и као последица савременог начина живота. 

Болест се често открива случајно, када је узнапредовала и када су наступилекомпликације. Према подацима Институтаза јавно здрављеСрбије „Др Милан Јовановић Батут”, готово трећина пацијената већ има једну или више касних компликација у тренутку постављања дијагнозе дијабетеса.

Управо је то разлог зашто фармацеути Фармацеутске коморе Србије, сада већ четврту годину, спроводе стандардизовану услуга у апотекама широм наше земље, како би пацијентима указали на важност добре контроле дијабетеса, али и да би особама које су у ризику за развој ове болести скренули пажња да до ње не би дошло. 

„Превенција игра кључну улогу како у смањењу броја оболелих од дијабетеса, тако и у смањењу смртности од последица нелеченог дијабетеса. Едукација о самој болести, начину терапије, увођењу здравих нефармаколошких мера само су неки од начина како можемо помоћи оболелима од дијабетеса и превенирати нежељење догађаје и исходе која ова тиха болест носи са собом”, објашњава специјалиста фармацеутске здравствене заштите Фармацеутске коморе Србије Бојана Летић.

Правилна примена инсулина је један од најважнијих корака на путу ка доброј регулацији дијабетеса. На које место ће се убризгати инсулин, редовна промена места убризгавања, као и техника убризгавања, су неки од савета  који представљају значајне кораке за постизање најбољих резултата у лечењу дијабетеса. 

Пацијенати који користе само немедикаментну терапији треба да контролишу дневни профил гликемије једном у два месеца, док они који су на медикаментној терапији оралним лековима препорука је да контролишу дневни профил гликемије једном месечно. Једном недељно контролу треба да ураде они који користе инсулин или комбиновану терапији, док пацијенти на интензивираној инсулинској терапији треба да контролишу дневни профил једном до два пута недељно.

„Савладавањем ових практичних корака, примена инсулинске терапије постаје рутина која не омета свакодневницу и стиче се самопоуздање потребно за добру контролу и квалитетан живот. Најчешћи начин примене инсулина је субкутана примена, односно поткожно убризгавање. За убризгавање инсулинаданас се користе инсулински пенови или пенкале, специјално дизајниране бризгалице, величине и облика оловке са резервоаром који садржи инсулин и са веома танким иглама. Места убризгавања инсулина могу да буду предњи трбушни зид, надлактице, бутине или седални предео (задњица). Међутим, савет је да место убода треба стално мењати и избегавати да се више убода нађе на истом месту. Пацијенти никада не треба сами себи да дају инсулин у надлактицу. Место давања инсулина одређује и брзину наступања дејства инсулина, па тако уколико је пацијент јако гладан и потребно му је брзо наступање дејства, инсулин треба убризгати у стомак, одакле се најбрже ресорбује”, саветује Летић. Чување инсулина, често је пацијентима недоумица. Препорука је, како објашњава фармацеуткиња, да се пен који се тренутно користи чува на собној температури, док се остатак који се не користи чува у фрижидеру на температури од два до осам степени Целзијуса.

„Да ли се правилно употребљавају игле за инсулинске пенове, једно је од обавезних питања када се инсулин издаје у апотеци. Постављање нове игле пре сваке употребе инсулина, као и њено уклањање након примењене дозе је веома важно, како би се осигурало да ће неопходна количина инсулина заиста бити и убризгана. Иступљивање игле услед поновљеног коришћења значајно утиче на комфор приликом примене и може проузроковати непријатан осећај”, каже Летић.

Љ. Петровић