Твоја реч: Сандра Шлегл (22), студент генерације 2020/2021.

Такође, нови програми и технологије из године у годину напредују, а архитекте морају све то да савладају, док у целој причи уметност је та која је најбитнији сегмент свега и даје посебну ноту. И све ово тако лепо звучи и лагано делује кад вам исприча архитекта, у овом случају Сандра Шлегл (22) из Апатина, која је прошле године дипломирала архитектуру на ФТН-у с просеком 10, услед чега је проглашена студентом генерације, док је тренутно на мастер студијама архитектонског пројкетовања. л Шта те је привукло архитектури?

- Још кад сам била у основној и средњој школи интересовале су ме многе различите области и некако сам почела да размишљам шта би могла да буде моја професија будућности. Размишљала сам и о математици, неким прорачунима јер ми је то увек ишло добро и било ми је занимљиво, док сам с друге стране јако склона уметности и различитим другим наукама, па је архитектура дошла као спој свих мојих интересовања, јер је мултидисциплинарна и обухвата и друштвене, природне науке, уметност и технологију, због чега је занимљива и креативна. Увек се нешто ново и другачије ради, а то ме је највише привукло да упишем архитектуру. И из године у годину сам све сигурнија да је то прави избор за мене.

 Имаш ли неку идеју где би, шта би радила кад завршиш мастер?

- Постоји много различитих опција. Кажем, архитектура даје толику слободу да можемо да се бавимо различитим стварима које су уско везане за дизајн или нешто слично, али је мени сада најинтересантније да останем у тој области архитектонског пројектовања, али ко зна где ћу се на крају усмерити, односно где ћу добити неку пословну прилику. Али, оно што ми дефинитивно сада треба јесте практични рад, јер сам завршила основне студије, завршавам сад и мастер, желим да осетим праксу и да стекнем одређене вештине, а касније да се, надам се, и даље дошколавам.

 Да ли то подразумева остајање у Србији?

- Код мене су све опције отворене. Ми као архитекте везани смо за рачунар, то је наше радно место и из Србије можемо да радимо за неке стране компаније, али исто тако, ако буде нека добра пословна прилика у старној фирми - што да не. Мењање средине је значајно за нова искуства и изазови су да је променимо како бисмо се привикли на нешто што је другачије, тако да, отворена сам за различите изазове, али првенствено желим да напредујем и да градим себе.

 Прво себе да изградиш, како би градила свет око себе...

- Тако је, да.

 Колико је било напорно студирати архитектуру и, на крају крајева, доћи до титуле студента генерације?

- Искрено, мени није било напорно јер сам изабрала оно што волим да радим и мислим да је резултат, који сам остварила, ту захваљујући таленту и љубави, као и раду и великом залагању за све то.  Некако, архитектури увек приступам са великом жељом да се тиме бавим и зато су ми сви пројекти веома инспиративни и креативни, и увек чекам да урадим још, још и још... На крају су и такви резултати.

 Постоји ли нешто у твом раду што се истиче у односу на туђе?

- Све то зависи од самог програма, чему је намењен неки објекат. Сада сви припадамо савременом стилу, односно савременој архитектури, а морамо да познајемо добро све стилове који су постојали кроз историју. Ипак, данас треба да градимо нешто што је у духу времена у ком живимо јер, првенствено, архитекта када приступа пројектовању, мора да гледа на кориснике, а корисници смо сви ми. Шта је потребно људима, ако је то Нови Сад - шта Новосађани воле, где воле да се крећу, а самим тим и концепт и разрада даљег пројекта ће настати из самих потреба корисника. Тако да, сопствени стил још увек треба да градим, тек сам на самом почетку, па претпостављам да ће кроз године и нека моја препознатљива тачка да се усија.

 Имаш ли неку омиљену грађевину у Новом Саду?

- То је тешко одабрати јер је модернизам у Новом Саду веома упечатљив, а то су све грађевине на Булевару Мухајла Пупуна. Али, увек драга грађевина ми је Адамовићева палата на Тргу младенаца, што је први троспратни објекат у Новом Саду који је изграђен. И сва је тако бела, као нека венчаница... Има неке обрисе мађарске сецесије, а ми овде немамо много таквих објеката, више их је у Суботици. Али Синагога је исто урађена у сецесији, а чули сте за Гаудија, он је представник тог стила.

 Који ти је стил најпривлачнији?

- Сваки стил репрезентује друштвени, економски и политички контекст одређеног народа на одређеном месту, а затим се шири по свету, и сваки стил има своје карактеристике. Оно што је мени интересантно, мада не могу да кажем који ми је стил омиљени, јесте Рим - град у ком свака улица кад се види, сваки камен кад се дотакне, има велику причу, а има различите стилове у себи. Али, рецимо барок и фонтана Ди треви, која је толико китњаста и има много детаља, само можемо да замишљамо колико је времена неко посветио клесању сваке оне скулптурице. У коју год улицу да зађемо, пронаћи ћемо нешто крај чега ћемо застати и само се дивити.

 А данашњи стил?

- Пошто сам и сама део савремене архитектуре, могу да кажем да постоје изузетно добре архитекте у свету који задају неке нове трендове и другачије погледе на саму архитектуру који се разликују од нечега што је постојало у историји, што је и добро, јер треба да наставимо даље. Ту је и технологија која се брзо развија и треба је искористити у одређену сврху пројектовања, мислим да јој не треба дати толико за право, ипак архитекта треба да се првенствено бави простором и просториним елементима. Технологија је добро дошла да бисмо стварали савременије форме и структуре. Нажалост, код нас у Србији теже можемо да направимо тако неки савремени јавни објекат јер најпре немамо конкурсе за тако нешто, а потребно је много више новца за ту намену, тако да постоји много параметара који условљавају да градимо нешто што се гради у неким великим градовима, али се ја надам да ће доћи и код нас ти моменти да можемо да се више препустимо машти и да искажемо себе као архитекте и да тако допринесемо грађењу средине на што савременији начин.

 С друге стране, на такав начин се од градова праве архитектонски Франкенштајни...

- Јесте, да. Као и у свакој струци, свакој уметности, постоје добри примери и праксе и они који су можда претерани, не задовољавају опште стандарде и критеријуме како би архитектура данас требало да изгледа. Имамо разне примере, рецимо неко жели да да неки печат без обзира да ли је то нешто окарактерисано као квалитетно или не, али се прича о томе. Све је ставр тога шта архитекта жели да постигне својим пројектом, али треба гледати и тако да ми доприносимо грађењу средини, односно људима који користе тај простор.

 Да ли треба ићи напред науштрб онога што већ постоји и што су обриси историје? Да ли сакаћење и скрнављење културно-историјских објеката треба да буде оправдано тиме да сад живимо у времену које изискује нешто другачије, савременије?

- Увек морамо да се окрећемо на историју. Зато постоји уска грана архитектуре у којој спадају они који се баве заштитом споменика културе и увек морамо да пазимо, никада не смемо да уништимо неки објекат који има историјски значај науштрб тога да ми изградимо нешто што је у овом тренутку можда атрактивно и лепо. Морамо да поштујемо историју...

 Али, све то највише теоретски, онако по uybеnicima...

- Јесте, али стварно је јако важно све испоштовати и сачувати традицију у том неком граду, јер сваки град има дух свог места и ако свугде направимо архитектуру која је тренутно актуелна, изгубиће се идентитет сваког тог места.

 У складу са свим тим, каква нас будућност чека по питању архитектуре и стила, шта ће бити модерно за коју годину?

- Само треба да пустимо време да прође, тако ћемо најбоље сазнати. Јако брзо се развијају и стилови, трендови и све у том погледу. На нама ће бити да проценимо да ли је то нешто квалитетно и да ли то треба следити или не, и увек пронаћи свој лични израз и сопствена уверења и гурати напред.

 Можемо ли да кажемо да границе у архитектури постоје? Или, да ли би требало да постоје?

- Мислим да одређена граница увек треба да постоји, али архитектура пружа велику слободу. Много тога већ постоји, много стилова и идеја је већ виђено, а ми смо ту да се упознамо са свим тим стварима које нам се већ нуде и да одредимо, у складу са границама, у ком смеру треба ићи.