Tvoja reč: Sandra Šlegl (22), student generacije 2020/2021.

Takođe, novi programi i tehnologije iz godine u godinu napreduju, a arhitekte moraju sve to da savladaju, dok u celoj priči umetnost je ta koja je najbitniji segment svega i daje posebnu notu. I sve ovo tako lepo zvuči i lagano deluje kad vam ispriča arhitekta, u ovom slučaju Sandra Šlegl (22) iz Apatina, koja je prošle godine diplomirala arhitekturu na FTN-u s prosekom 10, usled čega je proglašena studentom generacije, dok je trenutno na master studijama arhitektonskog projketovanja. l Šta te je privuklo arhitekturi?

- Još kad sam bila u osnovnoj i srednjoj školi interesovale su me mnoge različite oblasti i nekako sam počela da razmišljam šta bi mogla da bude moja profesija budućnosti. Razmišljala sam i o matematici, nekim proračunima jer mi je to uvek išlo dobro i bilo mi je zanimljivo, dok sam s druge strane jako sklona umetnosti i različitim drugim naukama, pa je arhitektura došla kao spoj svih mojih interesovanja, jer je multidisciplinarna i obuhvata i društvene, prirodne nauke, umetnost i tehnologiju, zbog čega je zanimljiva i kreativna. Uvek se nešto novo i drugačije radi, a to me je najviše privuklo da upišem arhitekturu. I iz godine u godinu sam sve sigurnija da je to pravi izbor za mene.

 Imaš li neku ideju gde bi, šta bi radila kad završiš master?

- Postoji mnogo različitih opcija. Kažem, arhitektura daje toliku slobodu da možemo da se bavimo različitim stvarima koje su usko vezane za dizajn ili nešto slično, ali je meni sada najinteresantnije da ostanem u toj oblasti arhitektonskog projektovanja, ali ko zna gde ću se na kraju usmeriti, odnosno gde ću dobiti neku poslovnu priliku. Ali, ono što mi definitivno sada treba jeste praktični rad, jer sam završila osnovne studije, završavam sad i master, želim da osetim praksu i da steknem određene veštine, a kasnije da se, nadam se, i dalje doškolavam.

 Da li to podrazumeva ostajanje u Srbiji?

- Kod mene su sve opcije otvorene. Mi kao arhitekte vezani smo za računar, to je naše radno mesto i iz Srbije možemo da radimo za neke strane kompanije, ali isto tako, ako bude neka dobra poslovna prilika u starnoj firmi - što da ne. Menjanje sredine je značajno za nova iskustva i izazovi su da je promenimo kako bismo se privikli na nešto što je drugačije, tako da, otvorena sam za različite izazove, ali prvenstveno želim da napredujem i da gradim sebe.

 Prvo sebe da izgradiš, kako bi gradila svet oko sebe...

- Tako je, da.

 Koliko je bilo naporno studirati arhitekturu i, na kraju krajeva, doći do titule studenta generacije?

- Iskreno, meni nije bilo naporno jer sam izabrala ono što volim da radim i mislim da je rezultat, koji sam ostvarila, tu zahvaljujući talentu i ljubavi, kao i radu i velikom zalaganju za sve to.  Nekako, arhitekturi uvek pristupam sa velikom željom da se time bavim i zato su mi svi projekti veoma inspirativni i kreativni, i uvek čekam da uradim još, još i još... Na kraju su i takvi rezultati.

 Postoji li nešto u tvom radu što se ističe u odnosu na tuđe?

- Sve to zavisi od samog programa, čemu je namenjen neki objekat. Sada svi pripadamo savremenom stilu, odnosno savremenoj arhitekturi, a moramo da poznajemo dobro sve stilove koji su postojali kroz istoriju. Ipak, danas treba da gradimo nešto što je u duhu vremena u kom živimo jer, prvenstveno, arhitekta kada pristupa projektovanju, mora da gleda na korisnike, a korisnici smo svi mi. Šta je potrebno ljudima, ako je to Novi Sad - šta Novosađani vole, gde vole da se kreću, a samim tim i koncept i razrada daljeg projekta će nastati iz samih potreba korisnika. Tako da, sopstveni stil još uvek treba da gradim, tek sam na samom početku, pa pretpostavljam da će kroz godine i neka moja prepoznatljiva tačka da se usija.

 Imaš li neku omiljenu građevinu u Novom Sadu?

- To je teško odabrati jer je modernizam u Novom Sadu veoma upečatljiv, a to su sve građevine na Bulevaru Muhajla Pupuna. Ali, uvek draga građevina mi je Adamovićeva palata na Trgu mladenaca, što je prvi trospratni objekat u Novom Sadu koji je izgrađen. I sva je tako bela, kao neka venčanica... Ima neke obrise mađarske secesije, a mi ovde nemamo mnogo takvih objekata, više ih je u Subotici. Ali Sinagoga je isto urađena u secesiji, a čuli ste za Gaudija, on je predstavnik tog stila.

 Koji ti je stil najprivlačniji?

- Svaki stil reprezentuje društveni, ekonomski i politički kontekst određenog naroda na određenom mestu, a zatim se širi po svetu, i svaki stil ima svoje karakteristike. Ono što je meni interesantno, mada ne mogu da kažem koji mi je stil omiljeni, jeste Rim - grad u kom svaka ulica kad se vidi, svaki kamen kad se dotakne, ima veliku priču, a ima različite stilove u sebi. Ali, recimo barok i fontana Di trevi, koja je toliko kitnjasta i ima mnogo detalja, samo možemo da zamišljamo koliko je vremena neko posvetio klesanju svake one skulpturice. U koju god ulicu da zađemo, pronaći ćemo nešto kraj čega ćemo zastati i samo se diviti.

 A današnji stil?

- Pošto sam i sama deo savremene arhitekture, mogu da kažem da postoje izuzetno dobre arhitekte u svetu koji zadaju neke nove trendove i drugačije poglede na samu arhitekturu koji se razlikuju od nečega što je postojalo u istoriji, što je i dobro, jer treba da nastavimo dalje. Tu je i tehnologija koja se brzo razvija i treba je iskoristiti u određenu svrhu projektovanja, mislim da joj ne treba dati toliko za pravo, ipak arhitekta treba da se prvenstveno bavi prostorom i prostorinim elementima. Tehnologija je dobro došla da bismo stvarali savremenije forme i strukture. Nažalost, kod nas u Srbiji teže možemo da napravimo tako neki savremeni javni objekat jer najpre nemamo konkurse za tako nešto, a potrebno je mnogo više novca za tu namenu, tako da postoji mnogo parametara koji uslovljavaju da gradimo nešto što se gradi u nekim velikim gradovima, ali se ja nadam da će doći i kod nas ti momenti da možemo da se više prepustimo mašti i da iskažemo sebe kao arhitekte i da tako doprinesemo građenju sredine na što savremeniji način.

 S druge strane, na takav način se od gradova prave arhitektonski Frankenštajni...

- Jeste, da. Kao i u svakoj struci, svakoj umetnosti, postoje dobri primeri i prakse i oni koji su možda preterani, ne zadovoljavaju opšte standarde i kriterijume kako bi arhitektura danas trebalo da izgleda. Imamo razne primere, recimo neko želi da da neki pečat bez obzira da li je to nešto okarakterisano kao kvalitetno ili ne, ali se priča o tome. Sve je stavr toga šta arhitekta želi da postigne svojim projektom, ali treba gledati i tako da mi doprinosimo građenju sredini, odnosno ljudima koji koriste taj prostor.

 Da li treba ići napred nauštrb onoga što već postoji i što su obrisi istorije? Da li sakaćenje i skrnavljenje kulturno-istorijskih objekata treba da bude opravdano time da sad živimo u vremenu koje iziskuje nešto drugačije, savremenije?

- Uvek moramo da se okrećemo na istoriju. Zato postoji uska grana arhitekture u kojoj spadaju oni koji se bave zaštitom spomenika kulture i uvek moramo da pazimo, nikada ne smemo da uništimo neki objekat koji ima istorijski značaj nauštrb toga da mi izgradimo nešto što je u ovom trenutku možda atraktivno i lepo. Moramo da poštujemo istoriju...

 Ali, sve to najviše teoretski, onako po uybenicima...

- Jeste, ali stvarno je jako važno sve ispoštovati i sačuvati tradiciju u tom nekom gradu, jer svaki grad ima duh svog mesta i ako svugde napravimo arhitekturu koja je trenutno aktuelna, izgubiće se identitet svakog tog mesta.

 U skladu sa svim tim, kakva nas budućnost čeka po pitanju arhitekture i stila, šta će biti moderno za koju godinu?

- Samo treba da pustimo vreme da prođe, tako ćemo najbolje saznati. Jako brzo se razvijaju i stilovi, trendovi i sve u tom pogledu. Na nama će biti da procenimo da li je to nešto kvalitetno i da li to treba slediti ili ne, i uvek pronaći svoj lični izraz i sopstvena uverenja i gurati napred.

 Možemo li da kažemo da granice u arhitekturi postoje? Ili, da li bi trebalo da postoje?

- Mislim da određena granica uvek treba da postoji, ali arhitektura pruža veliku slobodu. Mnogo toga već postoji, mnogo stilova i ideja je već viđeno, a mi smo tu da se upoznamo sa svim tim stvarima koje nam se već nude i da odredimo, u skladu sa granicama, u kom smeru treba ići.