ТВОЈА РЕЧ Данило Баковић (27): Пустолов кроз живот и свет

Насупрот нас, који смо ту где смо, на далеко мање атрактивном и узбудљивом месту, постоји тамо негде у свету један Урош, неки Нинослав, једна чудна Маја, али и дечак, јер га тако доживљавам и то у позитивном смислу, звани Данило. Рођени Зрењанинац и Новосађанин по последњој „вокацији”, Данило Баковић (27), с дугим војвођанским акцентом на „и”, тренутно је у Србији на такорећи продуженом викенду у трајању од два месеца, будући да је протеклих годину дана био на „мастер студијама живота” и то у Турској, Грузији, Колумбији, где се најдуже и задржао, Панами и Доминиканској Републици.

У разговору смо констатовали да је то изненадно путовање (након покушаја студирања филозофије, одласка у војску и рада у иностранству) с картом у једном правцу, настало сасвим спонтано, у жељи да испуни своје дечачке снове, упозна боље себе, али и свет, онај што даљи одавде. У наставку вам преносимо цео разговор са Данилом, скоро тик пред његов повратак у Колумбију, који ће се водити као одлазак на „докторске студије живота”.

- Крећем ускоро у Турску са породицом на одмор, онда се враћам у Медељин, где планирам да останем мало дуже, имаћу и стан, напокон, то ће ми бити база - говори Данило на самом крају интервјуа, али овде може да послужи као добра увертира, најављујући нова путовања по Јужној Америци и присећајући се почетака. - Вероватно ме је покренула жеља да испуним своје дечачке снове, све оно што људи желе, али тек кад дођу у седамдесете године онда говоре како су могли и требали, а ја не желим да говорим тако, већ - „јесам, био сам”.

Можеш ли да кажеш да су ти снови баш онакви како си их сањао или су још бољи?

- Још су бољи јер су стварни и јер су моји, али дефинитивно сам имао нека искуства, поготово у дугим путовањима, а која никад нисам могао да очекујем. Кад си тамо, онда си свестан да је потребно много сналажења, да си сам, што ја волим... А кад дође тренутак да би да имаш неког свог, а немаш, разлика је седам-осам сати, зависи где се налазим, тако да, може да буде усамљено и тешко. Али, углавном је предивно и прави је корак који сам могао да урадим.

Не знам шта бих те пре питала јер ме апсолутно све занима, али рецимо, зашто баш Колумбија? Тамо си се највише задржао, а тамо се и сад враћаш.

- У Колумбију сам одлучио да идем зато што је на крају света, хтео сам увек да одем на неки крај где је стварно све другачије. Упознао сам много Колумбијаца док сам био у Турској и Грузији, и деловали су ми као веома интересантни људи и једноставно сам се одлучио на тај корак, а у глави ми је било - или тад или никад. Имао сам довољно пара за карту, имао сам времена, воље, за пет дана сам имао лет из Истанбула, само сам отишао без повратне карте, без ичега и, ето, снашао сам се и било ми је прелепо. Углавном ме је привукла егзотика, чуо сам да је много другачије него било где друго, што и јесте истина.

Баш до те мере да се враћаш...

- И настављам где сам стао.

Где си стао?

- Кад сам био на том путу од годину дана, углавном сам живео из ранца. То је баш био пустолов, имао сам ранац са свим својим стварима, па сам живео од аутобуса до аутобуса, од хостела до хостела, све је јако било неодређено, хаварија, где ћу, шта ћу, али никад није био проблем јер сам био свестан да сам се сам ставио у ту ситуацију и нисам имао друге, него да уживам.

Кад те слушам, све делује лако оствариво, али да зауставиш било коју младу особу на улици, нашла би милион разлога зашто да се не би упустила у ово у шта се ти упушташ - све то кошта, изазовно је, опасно, носталија...? Је л’ имаш свих тих момената?

- Има, има много таквих момената. Што се тиче новца, најскупља је карта да се оде и да се врати, јер се људи, у принципу, враћају.

Ти си ту у старту уштедео! Узео си карту у једном правцу...

- Да, ја сам мало одложио повратак, нисам хтео да трошим новац на то. Тамо може да се преживи са стварно мало новца, стандарди су им ниски, а ја, који у том тренутку нисам имао пара, нашао сам опције да волонтирам, тако да сам те своје шансе максимално искористио, а то је укључивало да радим у неком бару или башти, што је било за смештај и храну, неких двадесетак сати недељно, добијем и џепарац, па сам имао да преживим док се нисам нешто снашао. Опасно јесте, прво зато што сам ја за све њих очигледан странац, виши сам од 99 одсто Колумбијаца, и кад идем с ранцем, полупогуљен, нисам знао шпански, било је баш очигледно да нисам одатле, па је за мене и било опасно, а имао сам и  одређених ситуација у којима сам се баш забринуо.

Мислиш у контаксту с људима или...?

- С људима, али и генерално са животом. Рецимо, нисам имао довољно пара, а пропустио сам неки бус, па креће сналажење, питаш, позајмиш, шта год, само да дођеш до дестинације јер нема повратка. Носталгија, кад је осетим, углавном попијем пиво и скувам неку српску храну, слушам мало нашу музику...

Пронађеш интернет па се јавиш мами...

- Тако је, да, кад успем и то. Носталгија дође и оде, као и свако осећање. Тако да, углавном сам то лечио храном, пићем и музиком.

У том случају, не делујеш ми као неко ко много пати од носталгије...

- Па, не патим, то се деси у тренутку, излечим се за пола сата и идем даље.

Која је то наша храна која ти највише недостаје и која делује као бенседин?

- Десет ћевапа са луком и кајмаком. Али, кајмак нисам имао, ћевапе сам сам правио, за сомун сам се снашао, а лука увек има. Углавном сам се најео лука и ћевапа.

Рекао си да се у Колумбији тачно види да ниси њихов, да си странац... Колико те сад овде доживљавају као „не нашег”? Имаш ли утисак да те другачије посматрају људи на улици?

- Више ме пријатељи тако гледају, а и рекли су ми отворено да сам се вратио као друга особа, у добром смислу, да нисам џабе отишао, да бих само био тамо, него сам научио и искусио доста ствари, унапредио сам себе, решио сам неке мане за које сам сматрао да сам их имао. Углавном, људи који су ми ближи, они виде ту разлику, а овако, људи на улици ме примете само ако чују да причам на шпанском на телефону, па мало скупе очи и гледају, ништа им није јасно.

Којих пет ствари, момената или ситуација, ти прво пролети кроз главу кад помислиш на сва твоја путешествија?

- Први је, кад дођем у било коју државу, тај први моменат кад изађем са аеродрома, гледам лево-десно и размишљам - шта ћу сад, где ћу, како ћу. Нарочито ако не знам језик, па мало користим интерент преводиоца, мало пантомима... То је тај први шок, желим да сам ту, али сад морам да се сналазим. Друго би било то да, кад кренем да комуницирам с људима, морам да пребродим страх од незнања језика, да будем свестан да га не знам и да морам да научим нешто, да свесно грешим док не научим. То је моменат који је јако битан и који баш ценим код себе. Трећа је храна. Ако сам чуо неке приче о кебабима у Турској, тек кад их пробам видим да је то део културе, на сваком је ћошку. И у Колумбији је храна свугде по улици, музика такође, што је велики шок. Јер ми овде имамо уличне свираче само у центру града, а тамо ће у свакој улици неко свирати неки инструмент. И у којој год земљи да сам био, музика ме највише одушевљава, јер углавном свирају своју музику из седамдесетих, осамдесетих, неки локални дијалекти...

А све су то приморски, егзотични тонови...

- Јесте. Што се тиче Панаме и Доминиканске Републике, тамо је тај карипски моменат, где год да си, сви ђускају и једу кокосе, све звучи бајно, мада на неки начин и јесте. И дефинитивно, од оних пет ствари које бих издвојио, ту је и моменат да себи дозволим да се изгубим у неком граду или држави. То јако волим! Не волим да користим мапе, да знам на које ћу тачно место да одем. Изађем из хотела или хостела, гледам да ли ћу лево или десно и онда само шетам. То ми је омиљено, да сатима и сатима шетам, зависи како кад, док се не осетим пријатније, док не видим где је која радња, у коју улицу не би требало да залазим увече и тако. Кад упознам околину, онда ћу се боље осећати, нарочито ако треба да останем дуже у том месту. Тај моменат истраживања околине је јако битан.

Сад кад си све то рекао, да ли си свестан колико је у целој тој твојој причи предност то што си ти дечак?

- Јесам, али сам на путу упознао и девојке и жене које су далеко више авантуристичког духа од мене, далеко више прихватају неки ризик, али сам свестан да у одређеним земљама, чак и у Колумбији, ако је девојка сама, неће се осећати пријатно да сама шета. Можда и треба да има тај страх, јер заиста може свашта да се деси. Али, може и мушкарцу. Могу да прихватим да ми је лакше да сам момак, али је јако битан и став који имаш у глави. Ако идем улицом у неком граду, и имам став да сам у том крају одрастао, иако немам појма где се налазим и куда идем, као да је све како треба, онда је ме ни луди не дирају, не доживљавају ме као погубљеног туристу.

Колико се ми у Србији разликујемо од тог остатка света, што по менталитету, гостопримству и осећају да си негде добродошао и да си сигуран?

- Од ових пет земаља које су чиниле цео пут (Турска, Грузија, Колумбија, Панама и Доминиканска Република), највише се разликујемо од Панаме, која је једна лутка САД-а, где је валута долар, где је Панама Сити један огроман тржни центар у ком нико не жели да има ишта са тобом, осим ако имаш пара. У људском смислу, никога не занима одакле си, шта си, само новац. Са Колумбијцима и Турцима смо јако слични, јер су све то веома гостопримљиви људи, Грузијци такође. Доминиканска Република нас такође гледа као покретне новчанице, али и тамо, ако зађете у нека месташца, људи вас дочекују широких руку, желе да вас упознају, да причају... А ја сам вероватно и подсвесно бирао таква места у која сам очекивао да ћу моћи да причам с неким, да ће ми људи излазити у сусрет, да ће хтети да ме упознају са својом културом и историјом. Свесно-подсвесно сам бирао државе у које ћу отићи.

Најлепши моменат и најстрашнији моменат?

- Ух, најстрашнији моменат би дефинитивно био на улици у Медељину, у Колумбији, стајао сам са око два ујутру са друштвом, прекопута нашег хостела, били смо сами на улици и неки ауто је спорије ишао, стао испред нас, што сам одмах схватио као аларм, изашла су четири човека у цивилу, с пиштољима, прислили нас да легнемо на пут, да дигнемо мајице, да нас прегледају, док сам ја, осећајући пиштољ код главе, само размишљао о томе шта се догађа. Свесно сам оставио своје ствари у хостелу, новчаник, телефон, сат, све што је имало неку материјалну вредност. На крају се испоставило да су ти ликови приватно обезбеђење неког њиховог министра, који је био ту негде у околини одседао, добили су дојаву да се ту неко мота, јер је хостел у близини гета у ком се нон-стоп чују пуцњеви и има разноразних послова. Добили су дојаву, па кад су видели нас који смо једини били на улици, прегледали нас и објаснили нам о чему је реч, док смо ми све време били бели као папир, јер нисмо схватали шта се дешава. Тад сам мислио да је то то, да је крај... А најлепши моменат... Има их много, али биће тај да сам остварио дечачки сан, а то је да правим коктеле у бару на Карипском мору. То је стварно било предивно. И то што сам отишао у Амазон, без плана, и кад сам се појавио, схватио сам колико сам срећан што сам тамо, јер колико људи жели да оде, што је лако, треба вам донде сега три-четири превоза и ту сте. Е сад, даљина, новац, несигурнаст, незнање језика... Али Амазон ми је био најлепше искуство, некако сам доживео мир који нисам очекивао да ћу добити.

Све време путујеш сам и упознајеш људе или постоји нека екипа с којом орцаш?

- Углавном путујем сам, тако ми је најлепше. Немам никакву обавезу према другој особи, не морам да размишљам о томе шта она жели... Ако желим да путујем негде, најбоље ми је да будем сам, јер тако сам и приморан да упознајем људе. Ако идем организовано, онда не бих упознавао толико друге народе, културе, него бих седео с екипом, уживао, зезао се, пропустио бих свашта.

Добро, твоја путовања су специфична и слажем се да је боље проживети их сам, што ме враћа на то да си неко време студирао филозофију, па где ћеш наћи бољу филозофску школу него на соло путовању Јужном Америком? Све то твоје је сад право студирање филозофије...

- Да, убедљиво је тако. Филозофија је субјективна тема, а овај пут је дефинитивно био један мастер који нисам очекивао.

Сад идеш на докторске?

- Да, враћам се на докторске, па ће да уследи нека специјализација.

Ајао, какви су ти онда планови након стицања мр, др и осталих спец. скраћеница?

- Не знам, видећу, можда упишем и неки други животни факултет, кад завршим све ово. Али, дефинитвно је план да се вратим у Колумбију, да искусим живот као што га Колумбијци живе, да се аисмилирам са том културом, да боље схватим све, нарочито народе у околини, Боливију, Венецуелу... Људи углавном оду са предрасудама о тим земљама, а оне имају да пруже толико дивну природу, људе, искуства... Тако да ћу се дефинитивно трудити да све искусим на неки још дубљи начин. Неки конкретан план немам, али бих волео да наставим овакво животно школовање.

Какав је осећај кад дођеш на мали шкослки одмор у Србију?

- Два месеца сам овде, тако да је ово више продужени викенд. У почетку је осећај био јако чудан, желео сам да се вратим, да видим пријатеље, породицу, једем нашу храну, да одем на Фрушку гору, да кампујем, одем на пецање... Али кад сам слетео, био је шок у смислу - океј, овде сам , осећам се другачије, а све је исто, и одмах сам знао колико смо другачији, још на аеродрому. Њихов живот је, рецимо, доста тежи и стреснији, али однос према томе је другачији, лакше га схавтају, доживљавају га као саставни део који не могу да избегну. Сад сам морао да чекам ранац на аеродрому пола сата, што се ретко дешава, сви око мене су се нервирали, презнојавали, а ја стојим са стране, слушам музику, смешкам се, не могу ништа да урадим да то убрзам и одмах ми је било јасно где сам дошао. Мислим да наши људи не схватају колико боље живе од неких других, што не значи да све треба да прихватамо здраво за готово, али дневни стресови и ситуације које нас избацују из такта, не би требало толико да их схватамо. Тад сам постао свестан колико сам се променио.

Јесмо ли се ми колективно нешто променили?

- Па, не. У колективном смислу, могуће да смо се на неки начин модернизовали, да смо се окренули више неким западним вредностима, стандард се на неки упитан начин диже, стремимо ка том неком потрошачком, капиталистичком животу, уместо да циљамо ка неким људским вредностима.

Л. Радловачки

Фото: приватна архива