ТВОЈА РЕЧ: ИВАНА ДЕНИЋ, ПСИХОЛОГ Капитализам је узрок пренаглашеног индивидуализма

Због чега је важно да се осврнемо на себе и своје потребе, свој мир, ментално и физичко здравље, причамо са овонедељном саговорницом – психотерапеуткињом Иваном Денић из Ниша, која од септембра прошле године волонтира у Психолошком саветовалишту Новосадског хуманитарног центра. Заказивање термина могуће је слањем мејла на адресу [email protected] или позивом на број 063/694-677, а састанци су или онлајн или у просторији на Новом насељу, на Булевару војводе Степе 1.

Ивана је завршила основне студије психологије у свом родном граду, а мастерирала у области људских ресурса на београдском Универзитету Сингидунум. Осим што је филантроп, наша саговорница воли да путује, па је тако неколико година радила као стјуардеса са адресом у Дубаију, док тренутно ради у струци у једној приватној нишкој компанији и похађа едукацију из гешталт психотерапије.

Будући да су разговори са психолозима могући и онлајн, тиме су доступни свим становницима наше државе, али и самим Новосађанима који из различитих разлога нису у могућности да физички оду до просторија саветовалишта.

Како изгледа онлајн саветовалиште? Некако је, бар мени, пријатније да са психологом разговарам уживо. На крају крајева, преко екрана не можеш да видиш како ти саговорници седе, држе ноге, шта раде с рукама, генерално, како се понашају током разговора.

– Јесте, слажем се. Међутим, корона нам је донела тај модел онлајн комуникације, и то је нешто што је заживело и функционише. Наравно, не препоручује се за сваку проблематику, али са клијентима са којима радим добро функционише. Договоримо се да им интернет конекција буде стабилна, да имају пријатан простор за седење у тих сат времена, и тако радимо.

Колико често радиш са младима до 30 година?

– Углавном се највише они и јављају, јер постоји велика жеља да раде на себи. Често долазе са темом личног развоја, јер је неко из њиховог окружења ишао код психолога, након чега је промена видљива, па и они сами виде нешто лепо у томе и желе исто за себе. Углавном се девојке јављају, то сам приметила, момака нема много. Прво разговарамо о општој теми, па нам требају два-три сусрета да дефинишемо на чему желе да раде, пошто је лични развој генерална тема. Онда дођемо до нечега и радимо заједно неко време.

А колико има младих до 20 година? С обзиром на то да и овај интервју радимо због свега што се издешавало prеthodnе недеље, а где су у фокусу била баш деца и млади. Да ли се јављају са проблемом да су несхваћени или жртве насиља и слично?

– То нисам имала до сада у пракси. Углавном су ми клијенти студенти од око 22-23 године. Можда би било релевантно то што им недостаје контакт са другима, повезивање. Чини ми се да је то актуелна тема и нешто на чему треба да радимо. Индивидуализам је много наглашен, а од обавеза на факултету и на послу долазимо до питања колико нам и остаје времена за дружење и за породицу.

Шта можемо да кажемо, који су узроци а које су последице свега што си навела?

– Посматрала бих шири контекст, па бих рекла да је већ веома дуго узрок капитализам који је довео до тога да смо исувише посвећени послу, који нам пружа сигурност. Али, чак ни посао данас више није сигуран, па можда баш због тога улажемо толико напора. Морамо много да се трудимо, да улажемо, да радимо на себи, уколико нам нешто није у реду на тренутном послу, да нађемо други, и не остаје нам много времена за неке друге улоге, аспекте, хобије, дружења. Стално смо у некој акцији, у неким обавезама и немамо времена за себе, да пратимо неке наше потребе.

А немамо времена, чак ни новца, да идемо код психолога...

– Да. А и даље има предрасуда да ли је у реду отићи психологу, психијатру, терапеуту, па ако се оде, дуго се чекају редови у здравственим установама, приватно је доста скупо... Али, НСХЦ и многи други центри пружају бесплатну психолошку подршку и волела бих да људи буду свесни колико то јесте велики бенефит.

Имаш ли утисак да идемо у позитивном смеру? Да су људи све свеснији себе и својих проблема, али и најбољег начина на који могу то да реше?

– Мислим да се нешто мења, то је мој утисак, можда баш и зато што је све више психотерапеута. Полазим од себе и својих колега, заиста волимо своју професију, јесте хумана и дивна, а и предиван је осећај кад знамо да смо некоме могли да помогнемо. Доста се о томе говори и на друштвеним мрежама, у медијима, и мислим да се полако свест о менталном здрављу мења. Али, оно што мислим да је проблем јесте то што се не бавимо превенцијом, него чекамо да дође до великих последица и онда смо склони да гасимо пожар, уместо да превентивно бринемо о себи.

Колико је ментално здравље важно у нашем друштву?

– Некако више имамо свест да је то лепо и да то треба, али колико нам је приоритет, нисам баш сигурна. Све чекамо док не буде горуће и онда се јавимо. Мислим да је слично и са физичким здрављем. Људи и код лекара опште праксе и специјалиста иду кад имају проблем, а тешко им је да оду кад су добро, на редован преглед. Или, мислим да има много тога „могу ја то сам”, али и „тешко ми је да себи признам да ми можда треба подршка”. На психотерапији сагледавамо које капацитете људи имају, а којих нису свесни.

Споменула си гашење пожара. Како коментаришеш све што се десило прошле недеље? Да ли је то пожар који се може угасити и да ли ће нам то бити лекција за убудуће?

– Осврнула бих се на контекст. Нажалост, ја нисам била изненађена кад се све то десило јер мислим да је ситуација у друштву лоша и да различити системи не функционишу, да је у образовању потребна огромна реформа. Нисам сигурна колико је, са једне стране, данашње образовање прилагођено потребама и интелектуалном развоју детета, а са друге, мислим да је и породица у кризи већ дуже време. Некако, много тога је доступно, много је ситуација да ћемо нешто лако решити, али ако треба нешто сада да урадим, а баш ми није до тога, могу касније. Поготово с развојем савремених технологија. Све је надохват руке. Вероватно различити контексти и ситуација у друштву јесу довели до свега овога и надам се да ћемо схватити поруку и нешто променити, јер ниједан људски живот не можемо да вратимо. На почетку овог разговора сам рекла да сам била у авијацији неколико година, па кад се деси нека несрећа, кад изгубимо животе, онда се ради систематска и детаљна анализа свих могућих узрока и фактора који су до тога довели, како се више никад не би поновило, а након тога имамо разне обуке за особље. Тако се надам да ће и овде нешто да буде другачије.

Све делује као зачарани круг и није довољно радити само на једном сегменту. Колико смо у стању да истовремено радимо на више страна како би заиста било неког ефекта...

– То је питање на које не знам да ли имамо прави одговор, али дефинитивно да ми као појединци треба више да се бавимо собом, да мало застанемо, и као што каже гешталт терапија, да будемо овде и сада, то је оно што имамо, тај садашњи тренутак. Мислим да треба да пратимо своје потребе, да се вратимо својој души и будемо боља верзија самих себе и да гледамо да сваки пут будемо добра подршка и другима. Што се тиче система и друштва, то су неке више теме и има људи на другим позицијама који ће, надам се, да се баве овим стварима.

Л. Радловачки