TVOJA REČ: IVANA DENIĆ, PSIHOLOG Kapitalizam je uzrok prenaglašenog individualizma

Zbog čega je važno da se osvrnemo na sebe i svoje potrebe, svoj mir, mentalno i fizičko zdravlje, pričamo sa ovonedeljnom sagovornicom – psihoterapeutkinjom Ivanom Denić iz Niša, koja od septembra prošle godine volontira u Psihološkom savetovalištu Novosadskog humanitarnog centra. Zakazivanje termina moguće je slanjem mejla na adresu [email protected] ili pozivom na broj 063/694-677, a sastanci su ili onlajn ili u prostoriji na Novom naselju, na Bulevaru vojvode Stepe 1.

Ivana je završila osnovne studije psihologije u svom rodnom gradu, a masterirala u oblasti ljudskih resursa na beogradskom Univerzitetu Singidunum. Osim što je filantrop, naša sagovornica voli da putuje, pa je tako nekoliko godina radila kao stjuardesa sa adresom u Dubaiju, dok trenutno radi u struci u jednoj privatnoj niškoj kompaniji i pohađa edukaciju iz geštalt psihoterapije.

Budući da su razgovori sa psiholozima mogući i onlajn, time su dostupni svim stanovnicima naše države, ali i samim Novosađanima koji iz različitih razloga nisu u mogućnosti da fizički odu do prostorija savetovališta.

Kako izgleda onlajn savetovalište? Nekako je, bar meni, prijatnije da sa psihologom razgovaram uživo. Na kraju krajeva, preko ekrana ne možeš da vidiš kako ti sagovornici sede, drže noge, šta rade s rukama, generalno, kako se ponašaju tokom razgovora.

– Jeste, slažem se. Međutim, korona nam je donela taj model onlajn komunikacije, i to je nešto što je zaživelo i funkcioniše. Naravno, ne preporučuje se za svaku problematiku, ali sa klijentima sa kojima radim dobro funkcioniše. Dogovorimo se da im internet konekcija bude stabilna, da imaju prijatan prostor za sedenje u tih sat vremena, i tako radimo.

Koliko često radiš sa mladima do 30 godina?

– Uglavnom se najviše oni i javljaju, jer postoji velika želja da rade na sebi. Često dolaze sa temom ličnog razvoja, jer je neko iz njihovog okruženja išao kod psihologa, nakon čega je promena vidljiva, pa i oni sami vide nešto lepo u tome i žele isto za sebe. Uglavnom se devojke javljaju, to sam primetila, momaka nema mnogo. Prvo razgovaramo o opštoj temi, pa nam trebaju dva-tri susreta da definišemo na čemu žele da rade, pošto je lični razvoj generalna tema. Onda dođemo do nečega i radimo zajedno neko vreme.

A koliko ima mladih do 20 godina? S obzirom na to da i ovaj intervju radimo zbog svega što se izdešavalo prethodne nedelje, a gde su u fokusu bila baš deca i mladi. Da li se javljaju sa problemom da su neshvaćeni ili žrtve nasilja i slično?

– To nisam imala do sada u praksi. Uglavnom su mi klijenti studenti od oko 22-23 godine. Možda bi bilo relevantno to što im nedostaje kontakt sa drugima, povezivanje. Čini mi se da je to aktuelna tema i nešto na čemu treba da radimo. Individualizam je mnogo naglašen, a od obaveza na fakultetu i na poslu dolazimo do pitanja koliko nam i ostaje vremena za druženje i za porodicu.

Šta možemo da kažemo, koji su uzroci a koje su posledice svega što si navela?

– Posmatrala bih širi kontekst, pa bih rekla da je već veoma dugo uzrok kapitalizam koji je doveo do toga da smo isuviše posvećeni poslu, koji nam pruža sigurnost. Ali, čak ni posao danas više nije siguran, pa možda baš zbog toga ulažemo toliko napora. Moramo mnogo da se trudimo, da ulažemo, da radimo na sebi, ukoliko nam nešto nije u redu na trenutnom poslu, da nađemo drugi, i ne ostaje nam mnogo vremena za neke druge uloge, aspekte, hobije, druženja. Stalno smo u nekoj akciji, u nekim obavezama i nemamo vremena za sebe, da pratimo neke naše potrebe.

A nemamo vremena, čak ni novca, da idemo kod psihologa...

– Da. A i dalje ima predrasuda da li je u redu otići psihologu, psihijatru, terapeutu, pa ako se ode, dugo se čekaju redovi u zdravstvenim ustanovama, privatno je dosta skupo... Ali, NSHC i mnogi drugi centri pružaju besplatnu psihološku podršku i volela bih da ljudi budu svesni koliko to jeste veliki benefit.

Imaš li utisak da idemo u pozitivnom smeru? Da su ljudi sve svesniji sebe i svojih problema, ali i najboljeg načina na koji mogu to da reše?

– Mislim da se nešto menja, to je moj utisak, možda baš i zato što je sve više psihoterapeuta. Polazim od sebe i svojih kolega, zaista volimo svoju profesiju, jeste humana i divna, a i predivan je osećaj kad znamo da smo nekome mogli da pomognemo. Dosta se o tome govori i na društvenim mrežama, u medijima, i mislim da se polako svest o mentalnom zdravlju menja. Ali, ono što mislim da je problem jeste to što se ne bavimo prevencijom, nego čekamo da dođe do velikih posledica i onda smo skloni da gasimo požar, umesto da preventivno brinemo o sebi.

Koliko je mentalno zdravlje važno u našem društvu?

– Nekako više imamo svest da je to lepo i da to treba, ali koliko nam je prioritet, nisam baš sigurna. Sve čekamo dok ne bude goruće i onda se javimo. Mislim da je slično i sa fizičkim zdravljem. Ljudi i kod lekara opšte prakse i specijalista idu kad imaju problem, a teško im je da odu kad su dobro, na redovan pregled. Ili, mislim da ima mnogo toga „mogu ja to sam”, ali i „teško mi je da sebi priznam da mi možda treba podrška”. Na psihoterapiji sagledavamo koje kapacitete ljudi imaju, a kojih nisu svesni.

Spomenula si gašenje požara. Kako komentarišeš sve što se desilo prošle nedelje? Da li je to požar koji se može ugasiti i da li će nam to biti lekcija za ubuduće?

– Osvrnula bih se na kontekst. Nažalost, ja nisam bila iznenađena kad se sve to desilo jer mislim da je situacija u društvu loša i da različiti sistemi ne funkcionišu, da je u obrazovanju potrebna ogromna reforma. Nisam sigurna koliko je, sa jedne strane, današnje obrazovanje prilagođeno potrebama i intelektualnom razvoju deteta, a sa druge, mislim da je i porodica u krizi već duže vreme. Nekako, mnogo toga je dostupno, mnogo je situacija da ćemo nešto lako rešiti, ali ako treba nešto sada da uradim, a baš mi nije do toga, mogu kasnije. Pogotovo s razvojem savremenih tehnologija. Sve je nadohvat ruke. Verovatno različiti konteksti i situacija u društvu jesu doveli do svega ovoga i nadam se da ćemo shvatiti poruku i nešto promeniti, jer nijedan ljudski život ne možemo da vratimo. Na početku ovog razgovora sam rekla da sam bila u avijaciji nekoliko godina, pa kad se desi neka nesreća, kad izgubimo živote, onda se radi sistematska i detaljna analiza svih mogućih uzroka i faktora koji su do toga doveli, kako se više nikad ne bi ponovilo, a nakon toga imamo razne obuke za osoblje. Tako se nadam da će i ovde nešto da bude drugačije.

Sve deluje kao začarani krug i nije dovoljno raditi samo na jednom segmentu. Koliko smo u stanju da istovremeno radimo na više strana kako bi zaista bilo nekog efekta...

– To je pitanje na koje ne znam da li imamo pravi odgovor, ali definitivno da mi kao pojedinci treba više da se bavimo sobom, da malo zastanemo, i kao što kaže geštalt terapija, da budemo ovde i sada, to je ono što imamo, taj sadašnji trenutak. Mislim da treba da pratimo svoje potrebe, da se vratimo svojoj duši i budemo bolja verzija samih sebe i da gledamo da svaki put budemo dobra podrška i drugima. Što se tiče sistema i društva, to su neke više teme i ima ljudi na drugim pozicijama koji će, nadam se, da se bave ovim stvarima.

L. Radlovački