ТВОЈА РЕЧ - ДЕЈАН ЖАК (22): Најважнији су воља и стрпљење

 Тако је на недавно одржаном светском првенству у Румунији бронзу освојио наш репрезентативац из белоцркванског Аеро-клуба „Живица Митровић” Дејан Жак (22) у категорији С3 ракета са падобраном. Иако је ово било такмичење са најјачом конкуренцијом до сад, будући да је учествовало 188 врхунских спортиста из 19 земаља, Дејану је најдраже достигнуће освојено сребро такође на светском првенству али у Украјини 2017. године.

Е сад, иако ракетно моделарство није толико популарно, у Србији има више од 20 аеро-клубова у којима је могуће тренирати. Штавише, наредног августа, Зрењанин (односно Арадац) ће бити домаћин европског првенства, што је, сложићете се, велика ствар кад је реч о овом, али и било ком другом спорту.

- Моје бављење ракетним моделарством је почело тако што се мој отац као млађи бавио тиме, био је падобранац 63. падобранске бригаде, а будући да је клуб престао да ради због бомбардовања, основао га је опет 2008. године и тако сам се учланио заједно са њим и све је кренуло.

Шта је оно што те је баш привукло том спорту? Мало је и необично рећи да је то спорт...

- Да, многи нас декларишу као да нисмо спорт, али јесмо. Што се тиче самог РМ, привукло ме је то што свој модел сам правим и испљујем га горе. То је моја креација и нешто што сам ја изумео, после испаљујем и гледам како лети и како и шта ради. Из године у годину се побољшавају модели и то је мени нека драж и срећан сам кад се изборим за неко место, јер је то нешто лично моје, нисам ни купио, нити добио.

Колико ти времена треба да осмислиш и направиш једну ракету?

- Пази, ја сам велики филозоф и увек на својој ракети правим нешто ново, измишљам нешто ново, и гледам да буде што боља и што лакша, али и да буде лепа. Што се тиче наших такмичења у Србији, која нису у врхунском спорту, за један модел ми је довољно недељу дана интензивног рада, али кад идемо на европска и светска првенства, где су потребни врхунски модели, јер је битна и прецизност и тежина, зна да ме изађе и по месец-месец и по дана само за један модел.

Је л’ се дешавало некад да испалиш ракету, а да она не одради оно што си замислио?

- Дешавало се много пута, али то је једноставно такав спорт, не може све да буде како испланираш. Доста ту утичу и временски услови, доста се боримо са самом природом. Много фактора утичу на то да ракета одради све како треба.

Шта је најважније да се „поклопи” у РМ да би све ишло по плану и што боље?

- Највише од свега су временски услови. Да би се све одрадило како треба и да би такмичење максимално било испоштовано, време мора да буде идеално, значи да не буде ветра, да не буде кише... Али, знали смо некад да се такмичимо и док пада киша, али тада су модели мокри и питање је среће. Такође, и ми треба да будемо физички и психички спремни, пошто смо цео дан напољу на отвореном, на температури од 30+ степени, и трчимо по моделе који могу да оду и до 15 километара далеко.

Од чега се све прави једна ракета и шта је најважније код ње саме да би функционисала беспрекорно?

- Имамо више материјала од којих правимо ракете. Почетничке се праве од најобичнијег папира за штампање. А све ракете се састоје од три битна дела: врх, труп и корус. Врхунске моделе и ракете правимо од стакленог платна. Лијемо моделе у калупе и то су већ врхуснки модели који су јако скупи, а скупи су и алати. То захтева много времена, прецизности, ради се са хемикалијама које су и отровне и тако...

Колико је идеално да једна ракета тежи?

- То је код нас велики проблем, јер никад није довољно тешка, тј. никад није довољно лагана. Она би увек требало да буде што лакша, јер се тако постиже већа висина и тад је већа могућност да ракета ухвати термички стуб и да освојимо максимум. Отприлике, од шест до седам грама би требало да тежи комплетна ракета. Сад, имамо по категоријама па су неке лакше, неке су теже...

Сећаш ли се своје прве ракете?

- Сећам се и те како. Кад смо почињали у клубу да се бавимо РМ, нисмо чак користили овај обичан папир, него хамер папир, који је тежи, а који смо мотали по два-три пута. Те ракете су биле невероватно тешке, бар четири пута теже него ове сад. И баш да испричам једну анегдоту, кад смо први пут отишли на државно првенство у Београду 2011. или 2012. године, са тим моделима, успели смо да освојимо прво место! Тад је све кренуло...

Појасни још због чега се РМ ипак третира као спорт?

- То је сад мало теже објаснити, али сви мисле да нисмо спорт. У нашем спорту се такмичимо на аеродрому, имамо два модела и три старта, и ми морамо да вратимо те моделе да бисмо били у конкуренцији за неко од прва три места. Јер, ако изгубило један модел, аутоматски не вреди да се такмичимо даље. Е сад, кад на ливади испалите модел, он не бира где ће да одлети. Ми прескачемо канале, пењемо се по далеководима, дрвећу, улазимо у разне фарме... У Бугарској сам, 2014. године, морао 12 километара непрестано да трчим за моделом. Прелазе јако велику раздаљину и јако брзо иду, а морате да стигнете свој модел како знате и умете. Наравно, некад се деси да је то ван наших моћи и то је то. Иду јако далеко, па смо почели да пишемо бројеве телефона на ракетама, јер нам се једном десило да нас је контактирао неки човек, каже пало му је нешто у двориште, а не зна шта је. Кад нас је назвао, испоставило се да је био удаљен од нас 24 километра. Тако да, можете да замислите колико то далеко иде а ви морате да вратите модел... А кад услови нису идеални, и кад има мало и ветра, ракета зна да путује и до 45 километара на час ваздушном линијом. И онда нема шансе да је стигнете колико год брзо трчали. Тако да, ми смо грана ваздухопловног спорта.

Колико су млади у Белој Цркви заинтересовани да се баве тим спортом?

- Јако је лоша ситуација јер је наш посао такав да седите у клубу данима, недељама, месецима и склапате модел, и ту увек буде нешто ново, додаје се, треба да будете изузетно смирени, али најважније је да то волите. А млади данас су углавном на друштвеним мрежама, или се баве фудбалом, па РМ није развијено, већина никад није ни чула за то. Што се тиче саме ситуације, трудимо се да доводимо што више младих како РМ не би замрло. Али најпотребнији су воља и стрпљење. 

Л. Радловачки