TVOJA REČ - DEJAN ŽAK (22): Najvažniji su volja i strpljenje
O sportu zvanom raketno modelarstvo (RM) malo se priča, a još manje zna. Međutim, naši sportisti koji se time bave, verovali ili ne, postižu lepe uspehe na evropskoj i svetskoj sceni.
Tako je na nedavno održanom svetskom prvenstvu u Rumuniji bronzu osvojio naš reprezentativac iz belocrkvanskog Aero-kluba „Živica Mitrović” Dejan Žak (22) u kategoriji S3 raketa sa padobranom. Iako je ovo bilo takmičenje sa najjačom konkurencijom do sad, budući da je učestvovalo 188 vrhunskih sportista iz 19 zemalja, Dejanu je najdraže dostignuće osvojeno srebro takođe na svetskom prvenstvu ali u Ukrajini 2017. godine.
E sad, iako raketno modelarstvo nije toliko popularno, u Srbiji ima više od 20 aero-klubova u kojima je moguće trenirati. Štaviše, narednog avgusta, Zrenjanin (odnosno Aradac) će biti domaćin evropskog prvenstva, što je, složićete se, velika stvar kad je reč o ovom, ali i bilo kom drugom sportu.
- Moje bavljenje raketnim modelarstvom je počelo tako što se moj otac kao mlađi bavio time, bio je padobranac 63. padobranske brigade, a budući da je klub prestao da radi zbog bombardovanja, osnovao ga je opet 2008. godine i tako sam se učlanio zajedno sa njim i sve je krenulo.
Šta je ono što te je baš privuklo tom sportu? Malo je i neobično reći da je to sport...
- Da, mnogi nas deklarišu kao da nismo sport, ali jesmo. Što se tiče samog RM, privuklo me je to što svoj model sam pravim i ispljujem ga gore. To je moja kreacija i nešto što sam ja izumeo, posle ispaljujem i gledam kako leti i kako i šta radi. Iz godine u godinu se poboljšavaju modeli i to je meni neka draž i srećan sam kad se izborim za neko mesto, jer je to nešto lično moje, nisam ni kupio, niti dobio.
Koliko ti vremena treba da osmisliš i napraviš jednu raketu?
- Pazi, ja sam veliki filozof i uvek na svojoj raketi pravim nešto novo, izmišljam nešto novo, i gledam da bude što bolja i što lakša, ali i da bude lepa. Što se tiče naših takmičenja u Srbiji, koja nisu u vrhunskom sportu, za jedan model mi je dovoljno nedelju dana intenzivnog rada, ali kad idemo na evropska i svetska prvenstva, gde su potrebni vrhunski modeli, jer je bitna i preciznost i težina, zna da me izađe i po mesec-mesec i po dana samo za jedan model.
Je l’ se dešavalo nekad da ispališ raketu, a da ona ne odradi ono što si zamislio?
- Dešavalo se mnogo puta, ali to je jednostavno takav sport, ne može sve da bude kako isplaniraš. Dosta tu utiču i vremenski uslovi, dosta se borimo sa samom prirodom. Mnogo faktora utiču na to da raketa odradi sve kako treba.
Šta je najvažnije da se „poklopi” u RM da bi sve išlo po planu i što bolje?
- Najviše od svega su vremenski uslovi. Da bi se sve odradilo kako treba i da bi takmičenje maksimalno bilo ispoštovano, vreme mora da bude idealno, znači da ne bude vetra, da ne bude kiše... Ali, znali smo nekad da se takmičimo i dok pada kiša, ali tada su modeli mokri i pitanje je sreće. Takođe, i mi treba da budemo fizički i psihički spremni, pošto smo ceo dan napolju na otvorenom, na temperaturi od 30 stepeni, i trčimo po modele koji mogu da odu i do 15 kilometara daleko.
Od čega se sve pravi jedna raketa i šta je najvažnije kod nje same da bi funkcionisala besprekorno?
- Imamo više materijala od kojih pravimo rakete. Početničke se prave od najobičnijeg papira za štampanje. A sve rakete se sastoje od tri bitna dela: vrh, trup i korus. Vrhunske modele i rakete pravimo od staklenog platna. Lijemo modele u kalupe i to su već vrhusnki modeli koji su jako skupi, a skupi su i alati. To zahteva mnogo vremena, preciznosti, radi se sa hemikalijama koje su i otrovne i tako...
Koliko je idealno da jedna raketa teži?
- To je kod nas veliki problem, jer nikad nije dovoljno teška, tj. nikad nije dovoljno lagana. Ona bi uvek trebalo da bude što lakša, jer se tako postiže veća visina i tad je veća mogućnost da raketa uhvati termički stub i da osvojimo maksimum. Otprilike, od šest do sedam grama bi trebalo da teži kompletna raketa. Sad, imamo po kategorijama pa su neke lakše, neke su teže...
Sećaš li se svoje prve rakete?
- Sećam se i te kako. Kad smo počinjali u klubu da se bavimo RM, nismo čak koristili ovaj običan papir, nego hamer papir, koji je teži, a koji smo motali po dva-tri puta. Te rakete su bile neverovatno teške, bar četiri puta teže nego ove sad. I baš da ispričam jednu anegdotu, kad smo prvi put otišli na državno prvenstvo u Beogradu 2011. ili 2012. godine, sa tim modelima, uspeli smo da osvojimo prvo mesto! Tad je sve krenulo...
Pojasni još zbog čega se RM ipak tretira kao sport?
- To je sad malo teže objasniti, ali svi misle da nismo sport. U našem sportu se takmičimo na aerodromu, imamo dva modela i tri starta, i mi moramo da vratimo te modele da bismo bili u konkurenciji za neko od prva tri mesta. Jer, ako izgubilo jedan model, automatski ne vredi da se takmičimo dalje. E sad, kad na livadi ispalite model, on ne bira gde će da odleti. Mi preskačemo kanale, penjemo se po dalekovodima, drveću, ulazimo u razne farme... U Bugarskoj sam, 2014. godine, morao 12 kilometara neprestano da trčim za modelom. Prelaze jako veliku razdaljinu i jako brzo idu, a morate da stignete svoj model kako znate i umete. Naravno, nekad se desi da je to van naših moći i to je to. Idu jako daleko, pa smo počeli da pišemo brojeve telefona na raketama, jer nam se jednom desilo da nas je kontaktirao neki čovek, kaže palo mu je nešto u dvorište, a ne zna šta je. Kad nas je nazvao, ispostavilo se da je bio udaljen od nas 24 kilometra. Tako da, možete da zamislite koliko to daleko ide a vi morate da vratite model... A kad uslovi nisu idealni, i kad ima malo i vetra, raketa zna da putuje i do 45 kilometara na čas vazdušnom linijom. I onda nema šanse da je stignete koliko god brzo trčali. Tako da, mi smo grana vazduhoplovnog sporta.
Koliko su mladi u Beloj Crkvi zainteresovani da se bave tim sportom?
- Jako je loša situacija jer je naš posao takav da sedite u klubu danima, nedeljama, mesecima i sklapate model, i tu uvek bude nešto novo, dodaje se, treba da budete izuzetno smireni, ali najvažnije je da to volite. A mladi danas su uglavnom na društvenim mrežama, ili se bave fudbalom, pa RM nije razvijeno, većina nikad nije ni čula za to. Što se tiče same situacije, trudimo se da dovodimo što više mladih kako RM ne bi zamrlo. Ali najpotrebniji su volja i strpljenje.
L. Radlovački