TVOJA REČ Anja Kuruc (15) je mlada glumica i već osvaja nagrade

Predstava je dobila nagradu za najbolji scenski izraz, a u kategoriji najbolje glavne ženske uloge nagrada je otišla u ruke Anje Kuruc (15) iz Sonte koja je tumačila lik Danice Čvorović. Ono što je specifično u svemu ovome, a što je i žiri naglasio obrazlažući svoju odluku - da je kuriozitet što je neko sa nepunih 16 godina uspeo na sceni ubedljivo da dočara lik Danice Čvorović i ostavi najjači utisak od svih (iskusnijih) glumica na festivalu.

Inače, Anja je učenica drugog razreda Srednje poljoprivredno prehrambene škole u Somboru, gde uči za veterinarskog tehničara, a mimo glume bavi se i kuglanjem.

- Ljubav prema glumi je nastala dok sam još bila kod učiteljice, neke cure su delile papiriće za audiciju, a ja sam tad prekinula sa mažoretkinjama i bilo mi je dosadno. Nisam znala šta ću, gde da se usmerim i odlučila sam da probam glumu i prošla sam audiciju. Trenutno sam u Dramskom studiju u Sonti i u ženskom kuglaškom klubu „Apatin”. Odradila sam prvu sezonu, sad krećem drugu.

Drago mi je što čujem da mlada osoba u manjoj sredini ima priliku i želju da se ispolji u različitim oblastima. Kako uspevaš sve da uskladiš i da li postoji još nešto čemu bi želela da se posvetiš, ali nemaš vremena ili mogućnosti?

- Nemam nešto čemu bih želela toliko da se posvetim. Volela bih da nastavim sa glumom i da krenem ozbiljnije da se bavim kuglanjem.

Koliko ti znači ovo priznanje u Velikom Gradištu, pre svega za tebe kao glumicu, ali i zbog daljih planova koje imaš u životu?

- Jako sam se obradovala kad sam je dobila i, naravno, da mi znači, pošto je ovo prva nagrada koju sam osvojila za šest godina koliko idem na dramsko. Nisam se ni nadala da ću osvojiti nešto.

Ali ono što jeste specifično je da ovaj festival okuplja iskusnije pozorišne ansamble. Ti si tumačila ne baš jednostavan i lak lik. Koliko ti je bilo naporno i izazovno da uđeš u lik i da ga izneseš na način koji je bio primećen i nagrađen?

- Nije mi toliko bilo teško jer sam tako nekakva i uživo. Takve uloge mi pašu, pa kad smo se sad dogovarali oko nove predstave, rekli su mi da će nam svima dati drugačije uloge od nas samih.

Jesi li dosad imala takvih situacija da tumačiš neki lik koji ti po karakteru nije blizak?

- Imala sam i nisam, zavisi kako se gleda na neke stvari. Imali smo nekoliko predstava pre toga, pa sam u jednoj imala lik koji je malo namćorast, nekako štreberski smo ga odradili, a ja nisam baš u tom fazonu.

Koliko ti je ipak bilo interesantno da obuješ cipele nekog namćorastog štrebera?

- Nije bilo baš zanimljivo. Nisam znala kako to da uradim... To je bila štreberska princeza, a ja baš nisam princeza i sve to, pa smo morali malo da radimo na hodu, pokretima i slično, ali ništa preterano.

Koliko uvežbavanje nekih veština i tehnika doprinosi da se ti privatno razvijaš u određenom pravcu?

- Doprinosi mi da mogu da isfoliram i kad sam bolesna i kad sam zdrava, svašta nešto. I kad sam besna, umem da zadržim bes, mogu i u momentu da zaplačem bez ikakvog problema. Interesantna je gluma, može se svašta postići njom.

Budući da živiš u Sonti, kako bi generalno ocenila život mladih u opštini Apatin? Koliko su oni zainteresovani da se bave bilo čime mimo škole, a s druge strane, da li vaša sredina ispunjava sve potrebe koje vi mladi imate?

- Lično mislim da i nije nešto zadovoljavajuće. Većinski svi idu u Apatin i kako god, uvek se gleda Apatin, a Sonta je zaostala u svemu. Imamo sad samo rukomet, mažoretkinje smo imali godinama, bile su super i raspale su se jer su se formirale apatinske mažoretkinje. Sve se gleda da bude u Apatinu. Ima ovde i šah, ali glavni treninzi su u Apatinu i deca iz Sonte moraju da putuju.

Vidim da te ta situacija baš ljuti. Koliko ti radiš na tome da malo promeniš situaciju u sredini i da doprineseš boljitku, s obzirom na to da si angažovana na raznim stranama?

- Gledam da se uključim u što više stvari mogu, ali kako sam krenula u srednju školu, sad i ne mogu toliko jer imam obaveza, a i put dugo traje. Obezbedili su nam prevoz za odlazak na kuglanje, pa neka deca odu na dva treninga pa prestanu, ništa ne jave, a prevoz se onda yaba plaća.

Hoćeš da kažeš da celokupan problem na koji nailazite nastaje iz oba smera? S jedne strane, manjak prilike da se mladi bave raznim stvarima, ali s druge strane su mladi letargični i možda nisu dovoljno zainteresovani da se bave nečim?

- U neku ruku, da. Možda ima i voljnih, ali nemaju nekih mogućnosti. Ali, ipak, smo veći problem mi jer smo neodlučni. Ali, svakako, u neku ruku dolazi na jednako, ako ovi iz Apatina forsiraju da sve što se radi ipak bude samo u Apatinu.

Gde vidiš sebe za pet-deset godina?

- Recimo da želim da završim fakultet za veterinu, volela bih da se preusmerim samo na ptice, jer malo ima takvih veterinara. A posle toga bih volela da otvorim svoju ambulantu u Sonti i da imamo veterinara kao što je bilo i pre. Planiram i da idem na dramsku, da nastavim ono što sad radim.

Da li bi htela još nešto da dodaš, istakneš?

- Kad sam išla da primam nagradu, osim Nikole Dobrijevića iz CEKOS-a, išla je i moja tetka i ona ima jednu želju: da je spomenem u ovoj priči i da naglasim da je ona moja moralna podrška i da će uvek biti tu za mene, kao i da je to veliki dug, pa da kad bude u staračkom domu, da je barem jednom u dve nedelje posećujem. To joj je strašno veliki zahtev. Mada, tetka Tanja Hajnal ima 36 godina i nije baš za starački dom, ali, eto, to joj je želja. A što se mene tiče: volela bih da se mladi više pokrenu, jer kad izađeš u selu nema nigde nikog, samo babe i dede.

L. Radlovački