TVOJA REČ: Aleksandar Roman (25), višestruki prvak u biciklizmu

Međutim, ma koliko puta je bio okićen medaljama na raznim takmičenjima, kaže da mu je najdraže osvojeno deseto mesto na Olimpijadi mladih u Kini 2014. godine. Poslednje četiri godine vozi za novosadski klub „Invictabike”, a stipendista je Ministarstva sporta i omladine kao jedan od deset najboljih biciklista. Aleksandar se bavi i video produkcijom (njegov rad možete pratiti na sajtu www.snimanje.rs i na Jutjub kanalu pod njegovim imenom) koja se opet najviše svodi na - biciklizam.

- Reč je o mojoj frilens produkciji, ali najviše smo fokusirani na Jutjub. Naravno, sve to u krugovima sporta: biciklizma, triatlona, pa i automobilizma, tako da sam tu prva osoba koju zovu kad treba nešto da se snima. Snimao sam i muzičke spotove, ali nije mi to primarno, niti sam tu nešto preterano dobar, više je na drugarskom nivou. Primaran mi je sportski video.

Znači, ceo život ti se vrti oko točkova, da li na njima ili pored...

- Definitivno. Iako u porodici niko nije bio ozbiljan sportista, stariji brat je uvek bio na biciklu, voli motore i automobile, i uvek sam se na njega ugledao. Tako je i nastala ljubav prema biciklima, a počeo sam malo i sa auto-trkama.

Sa koliko godina si naučio da voziš bajs?

- Sa tri godine. Vidim sad da preporučuju da je to idealan period da dete nauči da vozi bajs... Tad sam već vozio bez pomoćnih točkova. U dvorištu kod nas je neka blaga nizbrdica i onda su me tu puštali, kao, zakočiću negde. Tako je to izgledalo, nekoliko puta na ruku i onda naučiš.

Kako funkcioniše biciklizam u Srbiji - koliko državne institucije, od republičkog do lokalnog nivoa, imaju sluha za vaš sport? A i kako društvo generalno gleda na biciklizam?

- Što se tiče države, oni su definitivno upućeni jer svaka trka mora da dobije njihovo odobrenje, tako da su svesni i imamo sve više podrške. Imamo dosta rekreativnih biciklista, što jeste osnova da bi se došlo do nekog kvaliteta i to je na dobrom putu. Ovde u Novom Sadu je pogotovo to na nivou. Svest je, takođe, sve bolja. Što se tiče trka, i dalje ima malo publike. Čak mislim da je nekad bio bolji period, recimo pred kraj devedesetih, vidim da je ozbiljna publika bila na drumskim trkama, što nikad nisam doživeo sada na ovim našim. Vidim da se ne prati toliko ovaj sport, ali je medijski baš zastupljen. Zajednica je sve veća, ali publike nema. Ko je za to kriv, ne znam. Možda sam pristup organizatora i promocija, ali i drumska trka nije više toliko atraktivna ako takmičari nekom stazom prođu samo jednom. Mada, menja se sam sport, discipline se prave tako da su na što manjem prostoru, kako bi se što više puta prolazilo i bilo atraktivnije. A planinski biciklizam se vozi zavučen u šumi i nije toliko pristupačan za gledaoce.

Šta je ono što te privlači biciklizmu?

- Pre svega, sloboda. Teško je opisati kako to psihički utiče, sama ta harmonija okretanja pedala. Jeste naučno dokazano, ali dok neko ne proba... Definitivno je terapija! Opet, i adrenalin, naravno, ali veliko je ispunjenje kad se odveze sve dobro. Rad na sebi i zdravlju, ali sama pojava sebe kroz prirodu i taj spoj...

Ali, kao i svaki sport, i biciklizam ima „rok trajanja”...

- Tako je, ali sama vožnja bicikla, kad je lepo vreme ili kad se ukaže neka prilika, dovoljna mi je, tako da je i bez takmičenja na biciklu uvek lepo.

Koliko ima žrtvovanja da bi se postigli zacrtani ciljevi?

- Naravno, sve zavisi koliko su ti ciljevi teški i daleko. Za svetski nivo, treba dosta. Imao sam priliku da od 2014. do 2016. vozim za grčku ekipu i nije bio uslov da boravim tamo, već sam bio periodično. Kad sam završio s njima, ponuđeno mi je da pređem u Italiju, gde je trebalo tamo i da živim. A to je bila prevelika žrtva koju nisam hteo da prihvatim, dok su uslovi bili takvi da sam mogao da stignem do svetske scene. U Srbiji, trenutno, treba konkurencije i trenera na svetskom nivou kako bismo mogli da ostvarimo ozbiljnije rezultate. Nemoguće je da sam radiš. Konkurencija je ono što ovde fali kako bi se više napredovalo. Kad si sam i pobediš, nema tu napretka, zadovoljim se samo pobedom i to je to. Kroz godine sam shvatio da sa sve manje žrtve mogu da napravim isti rezultat, a to je i iskustvo koje vremenom dođe. Takođe, nisam neko ko voli da izlazi, nikad me to nije zanimalo, ali se tih stvari i treba odreći. Sve se prilagođava treningu.

Kad pričamo o planinskom biciklizmu, koliko je on razvijen kod nas, budući da imamo prednost da nam je Fruška gora blizu?

- Što se toga tiče, novosadska ekipa je najbolja u Srbiji, najviše se držimo zajedno. Baš smo ozbiljna zajednica, pa čak i sa drumskim takmičarima i rekreativcima, koji ne idu u šumu, zimi sa njima vozimo, imamo nedeljno okupljanje. Baš se držimo zajedno.

L. Radlovački

Automobilizam bezbedniji od biciklizma

Iako mu je biciklizam najveća ljubav, Aleksandar je pre dve godine počeo da se bavi i automobilizmom i to na reli trkama. Krenuo je kao suvozač, a sada ima ideju da celu sezonu odvoza baš za volanom. Kako kaže, voziti reli je mnogo bezbednije nego voziti bajs, ali nebitno da li je za volanom ili kormanom, uvek više brine o tome da „ne povredi” auto/bicikl nego sebe.

- Na svu sreću, nikad nisam imao neku ozbiljniju posledicu, iz svakog pada sam baš izlazio sa minimalnim ogrebotinama. Možda bi ozbiljniji pad promenio mišljenje, ali uopšte ne razmišljam u smeru da mi je neka trka poslednja trka u životu. Postoji mala doza straha, to je sve do osećaja da se ne prelazi neka granica, a s obzirom na to da su ovo skupi sportovi, finansijski faktor diktira kako moram da sačuvam auto i bajs, pa onda sebe. Draže mi je uvek bilo da sam sebe ogulio nego bajs, a sad je to prešlo na aute. U svakom slučaju, automobilizam je definitivno bezbedniji od biciklizma - zaključuje Roman.