Тихомир Вејновић: Будућим се лекарима не може гледати кроз прсте

Медицинског факултета у Новом Саду да ће он и тим продекана који је предложио тежити томе да ова високошколска установа заузме водећу позицију међу факултетима у Србији по квалитету пословања и рада, а да у свету буде препозната по стручном и научном доприносу кадрова које школује.

– Медицински факултет у Новом Саду слави 55 година постојања и наша је дужност да одговорно наставимо традицију његовог унапређења. По­тру­дићемо се стога да све оно што је било добро у раду претходних руководстава сачувамо и унапредимо, а оно што није било добро, да покушамо да променимо. Даљи развој факултета темељиће се на озбиљности и квалитету у раду са студентима, те стварању и очувању услова који воде просперитету саме установе – наводи проф. Вејновић, уз напомену да се размишља и о новој организацији факултета по моделу департмана, који је одавно прихватио већи део Универзитета у Новом Саду, јер се показао ефикаснијим.     

* Најавили сте као један од приоритетних циљева, уколико будете изабрани за декана, враћање угледа здравственим радницима...   

– У првом реду су сами здравствени радници ти који би, кроз предан рад и поступање са пацијентима, властитим високим моралним нормама, поштењем и строгим придржавањем Хипократове заклетве, требало да учврсте темеље на којима ћемо поново градити углед наше професије. Јер тај углед је реално урушен у протеклим годинама, а разлог за то је чињеница да су пацијенти, из много разлога, почели да губе у поверење у лекаре, медицинске сестре... Као последица, углед је губио цео здравствени систем, чији је део и Медицински факултет. А ми желимо да наши студенти, наставници и сарадници поносито носе своја звања, јер ће бити сигурни у то да могу да их оправдају својом стручношћу, озбиљношћу и посвећеношћу...

* Србија образује више лекара него што јој је потребно, својевремено је изјавио ресорни министар Златибор Лончар, а та је оцена илустрована податком да сви наши медицински факултети упусију укупно око 900 студената на прву годину. Међутим, чињеница је и да све више наших лекара одлази у иностранство, те да се безмало свакодневно суочавамо са, у стручном смислу, „испражњеним” болницама?

– То питање је изузетно деликатно и треба му приступити веома опрезно. Наизглед, тачно је да се на прву годину медицине уписује велики број студената и да многи када заврше факултет не могу да нађу посао – па одлазе у иностранство. Тако испада да наша све само не богата држава нерентабилно послује. А није тако, поготово се то не може рећи за актуелну Владу Србије. Дакле, проблем је друге врсте, а у његовој позадини је, између осталог, и чињеница да велики број лекара и стоматолога, када заврше студије, желе да остану тамо где су и стекли диплому, у Новом Саду, Београду, Нишу... Резултат је њихово нагуравање у центрима, у којима логично не могу сви добити запослење, док на другој страни здравствене установе у мањим местима нису у стању да организују нормалан рад јер им недостаје лекара. Излаз из тог зачараног круга није лак и требало би га потражити у планирању и проспекцији, односно систематизацији кадрова на нивоу државе, те тим корацима примереној уписној политици. Млади људи који се определе за медицину морају одмах на почетку бити упознати с тим шта могу да очекују по завршетку студија, а не да им се тек у 11. семестру каже како је пред њима избор између бироа рада и посла у, рецимо, Вршцу, Сенти или Апатину.

* Када се анализира структура лекара на бироу, специјализаната је, заправо, јако мало, а чак су изразито дефицитарни анестезиолози, радиолози... Да ли то значи да је нужно и установљење потпуно новог модела доласка до специјализације?

– У првом реду морамо почети да стимулишемо позитивну селекцију, од студената, преко сарадника све до наших наставника. Нажалост, без намере да тражим киривца, чињеница је да низ година уназад заправо имамо негативну селекцију која је не само произвела мноштво проблема у организовању наставе, него се одразила и на њен квалитет па и на, што не рећи, углед самих наставника. Дакле, стратешки је циљ позитивна селекција, да заиста најбољи добију шансу за специјализацију, а потом да их максимално квалитетно оспособимо, не само у теоријској равни - јер чињеница је да смо ми готово до перфекције довели теоретску наставу - него и практично, да по стицању звања лекара-специјалисте могу преузети пуну одговорност за здравље пацијента. А то можемо постићи само са добро организованим програмом специјалистичке наставе, уз повећање броја часова праксе и обавезно вођење дневника обављених прегледа.

* Међу суштинским новинама, које заговарате када је реч о будућности Медицинског факултета, управо је инсистирање на оспособљавању студената за самосталан рад – с једне стране њиховим укључивањем у систем рада здравствених установа, и с друге, развијањем веродостојног система контроле саме наставе?

– Практична настава би требало то и да буде у пуном смислу речи, и то већ од првог семестра. Да студенти препознају да студирање није само слушање предавања и гледање слајдова, него и конкретан рад на клиникама. Јер, када дођемо до 9. или 10. семестра, бојим се да је прекасно. Стога је наша жеља да тај њихов практични ангажман уводимо, по јасном дефинисаном програму, од самог почетка студирања.

Иначе, и до сада се наш Медицински факултет издвајао по већем фонду часова предвиђених за практични рад студената, организованих што у виду практичне наставе током семестра, што кроз летње клиничке праксе. Међутим, досадашња искуства, али и оцене самих студената, указују на то да је потребно увести и измене у организацији практичне наставе, те ефикасније искористити време проведено у наставним базама, попут Института у Сремској Каменици и Клиничког центра. У том би смислу, процена је, требало ићи на смањење броја студената по групама, као и на поменуто укључивање студената у систем рада примарних и секундарних здравствених установа. Идеја је да се при томе студентима постепено поверавају и дужности којима би се развијала њихова одговорност у раду са пацијентима, а што би све значајно допринело и повећању квалитета наставе и подизању нивоа њиховог самопоуздања.

Када је, пак, реч о контроли наставе, она не сме бити формалног карактера, већ итекако проверљива, и за то би требало да су директно одговорни шефови катедри. Циљ такве контроле, коју је могуће реализовати у сарадњи са Студентским парламентом, односно самим студентима, јесте да се правовремено реагује уколико нешто на плану преношења знања не функционише онако како би требало. Илустрације ради, Катедра за оториноларингологију уназад је неколико година, по анкети студената, оцењивана као најбоље организована, иако важи за најстрожију у оквиру Медицинског факултета. И то је модел којем тежимо: кроз озбиљност наставе пружити студентима максимално, научити их, а онда на испиту бити строг, али правичан - јер будућим се лекарима не може гледати кроз прсте.

Мирослав Стајић