Светлана Тодоровић Гвозденовић: Забринута за српски језик

Тодоровић Гвозденовић се нашла у друштву једанаесторо просветних радника из Србије којима је додељено ово признање. Она је признање добила за висок степен стручности, методичке и педагошке обучености за рад, као и за изузетан успех у припремању ученика за такмичења из књижевности.

– Све док ви волите свој посао, волеће и ваши ђаци предмет који предајете. Наравно, притом не смемо идеализовати ни наставника, ни ученике, а ни наставни предмет. У обавези смо да сва три чиниоца посматрамо као нераскидиву целину. А будући да учионица није простор који изузима живот, сви ми смо и у наставном процесу увек то што смо и у осталим животним приликама – говори професорка Светлана Тодоровић Гвозденовић.

Према њеним речима, када уђете у учионицу, препознајете структуру и стање друштва у малом. Ово стање се веома убрзано мења јер се и изван школе одвијају велике промене.

– Тако се и ми, професори, налазимо на размеђи свих тих збивања пред којима не бисмо смели да затварамо очи. Уколико у нама нема довољно разумевања или интересовања за дух времена који живимо и у ком ученици сазревају и одрастају, успех у учионици ће изостати. Отуда се пред наставника поставља много сложених задатака. Он је у обавези да препозна слабости заједнице, да ненаметљиво ученике освешћује, да охрабрује њихов слободоуман и критички став, да негује довољно емпатије и у себи и у ђацима, да развија култ знања и афирмише алтруизам. И поврх свега, да се чува претеривања јер сваки недостатак мере, наставу, неминовно, води у патетичност и промашивање васпитно-образовних циљева – објашњава Тодоровић Гвозденовић.

Она сматра да у оној тачки, где се сусретну васпитни и образовни циљ, лежи мудрост и сврсисходност образовања. Образовање је могуће само ако се гради на темељима васпитања. Ово поклапање васпитних и образовних циљева је могуће само ако је наставник у стању да књижевне текстове, у правом тренутку, током интерпретирања, доведе у везу са евентуалним ученичким или сопственим искуством, наглашава важне истине о животу, истакне етичке садржаје, вредносне кодексе, естетичку димензију језика и текста… Тек тада, сматра наша саговорница, можемо бити сигурни да смо остварили најважније – припремили младог човека, или га барем подстакли да нечему дубље и одговорније приступи.

– Из досадашњег искуства ми се намеће закључак, готово правило, да све оно што ученик данас није разумео или усвојио на часу, код куће ће сутра бити научено напамет, а већ прекосутра заборављено. Такво знање и сазнање неће више бити употребљиво у свом потпуном обиму. Тако стварамо ученике чији је једини домашај добра оцена. О знању, разумевању и примени наученог ту нема ни говора. Проблем наше наставе једним делом јесте примена оних метода и облика рада који, веома често, искључују интеракцију на часу, међупредметно повезивање и пројектну наставу која би омогућила интегрисање знања – каже Гвозденовић.

Зато, по уласку у учионицу, она узвикује: „Учење почиње одмах, не опуштајте се! И траје до краја живота!”

Када наставник има довољно разумевања и љубави за свет око себе, па и за себе, тада је инспиративан и за своје ђаке.

– Наставнику је данас веома тешко да буде инспиративан јер је ученик окружен сензацијама, технологијом која, морамо признати, фасцинира, интернетом који вам може надоместити много тога што вам недостаје. Неизбежно се питамо, па шта у том и таквом свету може увек недовољно информисан и никада довољно брз наставник. Па, може много, све оно што виртуелни свет никада неће моћи. Наставник је биће које живи, осећа, болује, саосећа, признаје своје грешке, које се љути и радује, разуме… Он је оригинал! Он је личност! Доступан је својим ђацима у оној мери у којој је то здраво и потребно. Наставник је ту да своје ученике врати у реалност, да их подстакне на креацију, да им учини овај свет мање компликованим– каже Тодоровић Гвозденовић.

На питање о томе брине ли је помодарство у данашњем језику, она одговара – не превише.

– То је једно језичко стање у ком се припадник заједнице, из неког разлога прилагођава тренутним језичким модним таласима. И то ће, свакако, проћи. Већу забринутост ми буди употреба оних речи које, сасвим евидентно, осиромашују српски језик. Једна од таквих је и реч – с т в а р. Обратите пажњу на то колико смо је пута употребили и то, баш онда, када нисмо успели да пронађемо адекватну реч или је уопште нисмо ни знали. Или нам је било лакше да употребимо ову веома „опасну реч”, наизглед универзалну, а суштински субверзивну – сматра Тодоровић Гвозденовић.

Ако наставимо да је користимо, додаје она, не само да нећемо познавати синонимна значења речи, него нам се може десити да престанемо да именујемо појаве и предмете правом и аутентичном речи која им одређује значење.

– Могло би нам се догодити да у врло сагледивом временском периоду осиромашимо расположиви лексички фонд српског језика, не само у говорној, већ и у писаној форми. Назвала бих ову појаву језичком инерцијом или дефетизмом савремене комуникације – каже наша саговорница.

Истиче да су то оне речи које смо некритички преузимали још половином 20. века. Такви су језички манири стизали у наше крајеве из сасвим удаљених крајева планете.

– Неретко, у филмској продукцији, могли сте да видите један нови начин забаве младих људи. Док седе у својим кабриолетима, грицкају чипс и посматрају филмско платно под отвореним небом, узвикују оно чувено „Гоод Thing!”, а ви никако не можете да докучите, хвале ли они чипс, кабриолет или филм. Но, не мислим да језичке опасности стижу искључиво са стране. Највећу невољу стварамо сами, овде, удаљавајући се од језичких стандарда нечитањем, површном и непотпуном комуникацијом, запостављањем и ниподаштавањем значаја образовања. Отуда ме у комуникацији са ученицима радује свака срећно пронађена реч, свака језичка креативност и богатство лексике. Знам да ће увек бити оних ђака који ће безинтересно, из велике љубави према матерњем језику, чувати и неговати језичку прецизност као наше непроцењиво језичко и културно благо. Захваљујући таквим ђацима и мени је додељено ово признање које је повод овом мом обраћању уваженој јавности и знатижељном читаоцу – закључује професорка Светлана Тодоровић Гвозденовић.

Жељко Балабан