Svetlana Todorović Gvozdenović: Zabrinuta za srpski jezik

Todorović Gvozdenović se našla u društvu jedanaestoro prosvetnih radnika iz Srbije kojima je dodeljeno ovo priznanje. Ona je priznanje dobila za visok stepen stručnosti, metodičke i pedagoške obučenosti za rad, kao i za izuzetan uspeh u pripremanju učenika za takmičenja iz književnosti.

– Sve dok vi volite svoj posao, voleće i vaši đaci predmet koji predajete. Naravno, pritom ne smemo idealizovati ni nastavnika, ni učenike, a ni nastavni predmet. U obavezi smo da sva tri činioca posmatramo kao neraskidivu celinu. A budući da učionica nije prostor koji izuzima život, svi mi smo i u nastavnom procesu uvek to što smo i u ostalim životnim prilikama – govori profesorka Svetlana Todorović Gvozdenović.

Prema njenim rečima, kada uđete u učionicu, prepoznajete strukturu i stanje društva u malom. Ovo stanje se veoma ubrzano menja jer se i izvan škole odvijaju velike promene.

– Tako se i mi, profesori, nalazimo na razmeđi svih tih zbivanja pred kojima ne bismo smeli da zatvaramo oči. Ukoliko u nama nema dovoljno razumevanja ili interesovanja za duh vremena koji živimo i u kom učenici sazrevaju i odrastaju, uspeh u učionici će izostati. Otuda se pred nastavnika postavlja mnogo složenih zadataka. On je u obavezi da prepozna slabosti zajednice, da nenametljivo učenike osvešćuje, da ohrabruje njihov slobodouman i kritički stav, da neguje dovoljno empatije i u sebi i u đacima, da razvija kult znanja i afirmiše altruizam. I povrh svega, da se čuva preterivanja jer svaki nedostatak mere, nastavu, neminovno, vodi u patetičnost i promašivanje vaspitno-obrazovnih ciljeva – objašnjava Todorović Gvozdenović.

Ona smatra da u onoj tački, gde se susretnu vaspitni i obrazovni cilj, leži mudrost i svrsishodnost obrazovanja. Obrazovanje je moguće samo ako se gradi na temeljima vaspitanja. Ovo poklapanje vaspitnih i obrazovnih ciljeva je moguće samo ako je nastavnik u stanju da književne tekstove, u pravom trenutku, tokom interpretiranja, dovede u vezu sa eventualnim učeničkim ili sopstvenim iskustvom, naglašava važne istine o životu, istakne etičke sadržaje, vrednosne kodekse, estetičku dimenziju jezika i teksta… Tek tada, smatra naša sagovornica, možemo biti sigurni da smo ostvarili najvažnije – pripremili mladog čoveka, ili ga barem podstakli da nečemu dublje i odgovornije pristupi.

– Iz dosadašnjeg iskustva mi se nameće zaključak, gotovo pravilo, da sve ono što učenik danas nije razumeo ili usvojio na času, kod kuće će sutra biti naučeno napamet, a već prekosutra zaboravljeno. Takvo znanje i saznanje neće više biti upotrebljivo u svom potpunom obimu. Tako stvaramo učenike čiji je jedini domašaj dobra ocena. O znanju, razumevanju i primeni naučenog tu nema ni govora. Problem naše nastave jednim delom jeste primena onih metoda i oblika rada koji, veoma često, isključuju interakciju na času, međupredmetno povezivanje i projektnu nastavu koja bi omogućila integrisanje znanja – kaže Gvozdenović.

Zato, po ulasku u učionicu, ona uzvikuje: „Učenje počinje odmah, ne opuštajte se! I traje do kraja života!”

Kada nastavnik ima dovoljno razumevanja i ljubavi za svet oko sebe, pa i za sebe, tada je inspirativan i za svoje đake.

– Nastavniku je danas veoma teško da bude inspirativan jer je učenik okružen senzacijama, tehnologijom koja, moramo priznati, fascinira, internetom koji vam može nadomestiti mnogo toga što vam nedostaje. Neizbežno se pitamo, pa šta u tom i takvom svetu može uvek nedovoljno informisan i nikada dovoljno brz nastavnik. Pa, može mnogo, sve ono što virtuelni svet nikada neće moći. Nastavnik je biće koje živi, oseća, boluje, saoseća, priznaje svoje greške, koje se ljuti i raduje, razume… On je original! On je ličnost! Dostupan je svojim đacima u onoj meri u kojoj je to zdravo i potrebno. Nastavnik je tu da svoje učenike vrati u realnost, da ih podstakne na kreaciju, da im učini ovaj svet manje komplikovanim– kaže Todorović Gvozdenović.

Na pitanje o tome brine li je pomodarstvo u današnjem jeziku, ona odgovara – ne previše.

– To je jedno jezičko stanje u kom se pripadnik zajednice, iz nekog razloga prilagođava trenutnim jezičkim modnim talasima. I to će, svakako, proći. Veću zabrinutost mi budi upotreba onih reči koje, sasvim evidentno, osiromašuju srpski jezik. Jedna od takvih je i reč – s t v a r. Obratite pažnju na to koliko smo je puta upotrebili i to, baš onda, kada nismo uspeli da pronađemo adekvatnu reč ili je uopšte nismo ni znali. Ili nam je bilo lakše da upotrebimo ovu veoma „opasnu reč”, naizgled univerzalnu, a suštinski subverzivnu – smatra Todorović Gvozdenović.

Ako nastavimo da je koristimo, dodaje ona, ne samo da nećemo poznavati sinonimna značenja reči, nego nam se može desiti da prestanemo da imenujemo pojave i predmete pravom i autentičnom reči koja im određuje značenje.

– Moglo bi nam se dogoditi da u vrlo sagledivom vremenskom periodu osiromašimo raspoloživi leksički fond srpskog jezika, ne samo u govornoj, već i u pisanoj formi. Nazvala bih ovu pojavu jezičkom inercijom ili defetizmom savremene komunikacije – kaže naša sagovornica.

Ističe da su to one reči koje smo nekritički preuzimali još polovinom 20. veka. Takvi su jezički maniri stizali u naše krajeve iz sasvim udaljenih krajeva planete.

– Neretko, u filmskoj produkciji, mogli ste da vidite jedan novi način zabave mladih ljudi. Dok sede u svojim kabrioletima, grickaju čips i posmatraju filmsko platno pod otvorenim nebom, uzvikuju ono čuveno „Good Thing!”, a vi nikako ne možete da dokučite, hvale li oni čips, kabriolet ili film. No, ne mislim da jezičke opasnosti stižu isključivo sa strane. Najveću nevolju stvaramo sami, ovde, udaljavajući se od jezičkih standarda nečitanjem, površnom i nepotpunom komunikacijom, zapostavljanjem i nipodaštavanjem značaja obrazovanja. Otuda me u komunikaciji sa učenicima raduje svaka srećno pronađena reč, svaka jezička kreativnost i bogatstvo leksike. Znam da će uvek biti onih đaka koji će bezinteresno, iz velike ljubavi prema maternjem jeziku, čuvati i negovati jezičku preciznost kao naše neprocenjivo jezičko i kulturno blago. Zahvaljujući takvim đacima i meni je dodeljeno ovo priznanje koje je povod ovom mom obraćanju uvaženoj javnosti i znatiželjnom čitaocu – zaključuje profesorka Svetlana Todorović Gvozdenović.

Željko Balaban