Студент генерације Исидора Семниц: Одрицање није тешко

Објашњавајући које то добро утемељене навике издвајају младе због којих чак и најтеже студије делују лако и примамљиво, напомиње да је рецепт за успех индивидуалан, те да га човек не пронађе једном, већ се увек усавршава, трагајући за новим начинима изграђивања себе.

– Током студија сам доста времена проводила припремајући испите, али то је саставни део медицинске професије – каже Исидора Семниц. – Када дуготрајан рад и одрицање имају племенит циљ, а то је код лекара помоћ пацијенту, мислим да се на њих гледа из другачије перспективе, што ћу, надам се, у будућности и искусити. Поред пливања и путовања, музика је битан део мог одрастања. Кроз вежбање и јавно наступање, свирајући виолину, сусретала сам се тремом и механизмима савладавања исте, а професорка виолине Моника Зима била је неко ко ме је научио темељном раду и истрајности, уз спознају да је сваки човек уметник за себе и да свако може у себи пронаћи неку црту креативности.

Рођена је 1996. године у Српској Атини, где је потом завршила Гимназију „Јован Јовановић Змај” и Средњу музичку школу „Исидор Бајић”, а 2015. године се уписала на студије медицине. Како каже, одрастање и школовање не може да замисли без своје породице, пријатеља и религије.

– Иако долазим из породице лекара, могу рећи да су савети мојих родитеља на почетку ишли у правцу неких других професија, с обзиром на њихово лично искуство, одрицање и напоран рад – признаје Исидора. – Када сам почетком гимназијског образовања осетила да поље мог интересовања почива на (био)медицинским наукама, одлучила сам да кренем тим путем и захвална сам на подршци и саветима родитеља, брата, сестре и баке.

Од искустава ван граница Србије, у домену своје будуће професије, радо се сети боравка у Регенсбургу, који је посетила захваљујући стипендији Немачке службе за размену студената, а децимала разлике за „округли” просек потиче из једног теста који је тамо полагала, признала је уз осмех, алудирајући на оцену која јој је недостајала да би се похвалила чистом десетком након прве етапе академског образовања.

– Стил учења и примене знања се свакако разликују, али мислим да се, као и у свему, позитивне стране јасно оцртавају код оба система. Док је у Немачкој тежиште било на практичном раду и свестраности студента, како у медицинском, тако и у другим аспектима живота (волонтерски рад/привремени послови), стекла сам утисак да у Србији студенти брзо усвајају радне навике, као и да су због обиља информација „приморани” да се уче селекцији битног од небитног. Искуство које бих такође издвојила јесте студентски конгрес у Порту 2019. године, где сам презентовала студентски рад. Португал, земља топлих људи, лепог вина и аутентичне архитектуре, остао ми је у туристичком дневнику забележен као једна од најлепших држава које сам посетила.

Медицину види као изузетно широко научно-истраживачко поље, где свака грана има своје чари.

– Интересују ме неуронауке и надам се даљем усавршавању у том пољу. Поред тога, допада ми се и интерна медицина. Питање отићи или остати јесте нешто што се младима неминовно намеће. Не искључујем едукацију у иностранству, али волела бих да допринесем нашем здравству, јер сматрам да је вршити позив лекара у својој земљи и помоћи свом народу и част и обавеза – каже саговорница.

С. Милачић