СТЕФАН ЈЕ САМОИНИЦИЈАТИВНО ПОСАДИО ШУМУ ПОДНО ОВЧАРА Расту горостаси које вредни Чачанин обилази и пази, биће то шума за понос (ФОТО)

ЛУЧАНИ: Љубав и како каже дуг према природи, подстакле су га на подвиг да почне да ствара фабрику кисеоника на падинама Овчара. Оно што је веома важно јесте да он није одустао, са истом љубављу и жаром пази на шуму светску, а нашу иако живи у Београду. Полако, али сигурно расту горостаси који ће остати будућим поколењима.

- Пре десетак година сам чуо да се продаје ова ливада, купио сам је без неке јасне идеје шта радити са њом, него, ето наслања се на наш плац, па да се проширимо и убрзо сам добио идеју да би било добро да ту буде једна шума. Приликом садње гледали смо да што гушће садимо, како би дрвеће ишло у вис и на неки начин да ми њима поставимо ту утакицу, па даље нека се они сами такмиче између себе и да опстану најјача и најбоља стабла”, казао је Стефан за РИНУ.

На некадашњој ливади која сада има већ озбиљне обрисе шуме са више од 15 врста лишћара и четинара и више од 600 садница, овај момак је мислио на све и ништа није препустио случају.

- Због важности биодиверзитета да што више врста овде посадимо, опет гледајући да то буду врсте које иначе расту код нас, како не бисмо увели неке врсте које могу да наштете еко систему. Зато, када негде отпутујем, уместо оних магнетића за фрижидер, ја донесем неки жир, кестен од којих напаравим садницу и посадим у овој шуми, па нај тај начин то дрво ме увек асоцира на неко путовање, појаснио је Стефан.

Поред благодети које природа пружа, он је мислио и на лепоту крајолика којој је његова шума само добринела.

- Оно што ме највише привукло да баш ову ливаду купим је тај поглед који се пружа са ње, тај овчарски амфитеатар, Каблар, некако сам одувек овде волео да долазим и пре него што је била шума. И сада, такође, волим овде да седим и посматрам како ће све то једног дана изгледати, када овде порасте права и велика шума” рекао је.

Мешовита шума на пропланку подно Овчара је његов допринос природи, а истовремено задужбина потомцима и путницима намерницима.

- Ако уземо само чињеницу да ће сутра то неко дрво пружити хлад и предах мојим унуцима или било коме ко овуда наиђе, ја самтрам да сам урадио добру ствар”, закључује Стефан.

И на крају, може се констатовати да су шуме важне за човека, за државу, за читав свет, али су најважније за наша плућа и наше срце и да сви треба да размишљамо о Стефановој мисији.

Рина