Старење, ново животно доба: Шта радити кад више не мора да се ради?

Они до краја ове године стичу услове за одлазак у старосне пензију. У превремену, дакле и умањену 0,34 одсто за сваки месец пре навршених година предвиђених за пензионисање, могу се припремати и жене које имају 55 година и осам месеци и 37 и по година стажа.

Они треба до 30. децембра да предају захтев за пензионисање и раскину радни однос.

Сви који то не учине до краја децембра, морају знати да се од наредне године за жене мењају услови пензионисања, старосног и превременог старосног, па ће морати радити пола године дуже.

Фонд ПИО Србије на свом сајту помаже новопеченим пензионерима да се што брже и боље припреме за ново животно доба.

Указују на то да почиње ново животно доба пензионера у којем нема места за досаду, чекање и недешавање.

За оне који нису сигурни у то шта им доноси пензионисање, Фонд нуди неколико принципа успешног старења из књиге Радмиле Пеција Урошевић „Бонтон старења или деманти о старењу”.

„Старење свако треба да се деси”, „Предрасуде и аутопредрасуде према старости су научене”, „Развој критичког мишљења према себи и својим могућностима”, „Старење није социјална смрт”, „Квалитетно старење је свеживотни процес и питање одговорности”, „Не верујте у оправданост међугенерацијских сукоба и неравноправности”, „Развијање социјалних вештина и могућности свеживотног образовања”, „Старости треба достојанство и помоћ” неки су од принципа које наводи сајт Фонда ПИО.

Сениори који живе тешко, сиромашно и изоловано – верују често да тако мора да буде и не може бити боље.

Фонд ПИО наводи да нема места срамоти, предрасудама и аутопредрасудама. И сениори имају право на подршку, али морају покушати да се у то увере.

Не смеју пристати на усамљеност, већ бити отворени за свет око себе и на крају отворено говорити о својом проблемима.

Сервиси, службе, организације, стручњаци и хуманисти – сви постоје да би помогли старима којима је помоћ потребна, а да би стигли до њих, сениори морају одлучити да желе да им буде боље.

Статистика показује да је чин пензионисања највећи „удар” у животу појединца – на његов стандард, личност и положај у друштву.

Наравно, ту се не рачунају губици најближих, разводи, здравствени проблеми.

Дакле, само пензионисање и залазак у „озбиљне” године код већине је прво озбиљно суочавање са собом и годинама о којима крштеница сведочи.

Финансијски удар је јер им се најчешће последњи приходи преполове, а социјална искљученост их чини статистима у друштву чији су чланови.

Фонд ПИО пензионерима поручује да се не сврстају из армије појединаца, до јуче радно активних, пуних планова, акција и сусрета, у позицију аутсајдера, који, као невидљивом руком вођени, пристају на монотонију, досаду и бесперспективност.

Љубинка Малешевић