Снежана Милковић o сећањима на свог деду патријарха Павла

Ово је треће издање књиге која се по изласку из штампе убрзо распрода. Разлог је једноставан – сећања на свога деда Попу, су нежна, искрена и писана лепим, а једноставним стилом. Можда његову светост најбоље описују речи песника Матије Бећковића да „нико није тише говорио, а даље се чуо, нико са мање речи није рекао више, нико није био мањег раста, а да се видео са веће даљине“, али нико с таквом топлином није говорио о патријарху као његова унука. Снежана Милковић је осветлила један мање знан део патријарховог живота с пуно емоција, али без патетике и претеривања.

- Моја велика привилегија је била што сам одрастала уз мог деда Попу. Да ли је у реду да пишем о приватном животу патријарха Павла или да то оставим у породици? Дилема је била и да ли је у реду да све оно што сам научила и имала прилику да чујем остане само у мојој глави. Одлучила сам да пишем, макар моја приповест остала само у породици. Док сам писала, схватила сам да између живота мог деда Попе и онога што је његова светост патријарх Павле говорио нема никакве разлике, него да су те две улоге биле у потпуном сагласју, јер је мој деда Попа живео по Јеванђелским принципима које је патријарх Павле проповедао.

Чега се најпре сетите када помислите на вашег деда Попу?

- Пред очима ми је његово насмејано лице. Он се веома слатко смејао, као дете. Његова бритка памет се огледала и у изузетној духовитости. Када је једанпут пристао да га довезем аутом до Патријаршије, што се ретко дешавало, на командној табли је писало „вежи се“. Он је одмах везао појас и при том рекао „ја знам психологију милиционера, кад виде ову седу браду, рећи ће хајде брже да наплатимо казну док још има времена!“ Другом приликом, када сам га обишла док је лежао на ВМА, на ноктима сам имала лак са шљокицама, који сам заборавила да скинем. Чим сам ушла он ме је питао „да ли би могла да ми средиш нокте“, а ја погледах, па му одговорих „па, сређени су“. „Ма не то, молим те да ми их средиш као твоје, да се сјаје, да се виде с врата“.

Како су изгледали ваши породични сусрети?

- Његов долазак уносио је посебну радост и ведрину у нашу кућу. Он сам, увек је био расположен да се нашали и насмеје. Баку Агицу, његову сестру, ништа није могло да обрадује као његов долазак. Због њихове велике блискости, још од детињства, она је смела некад нешто да му приговори, али и да се са њим нашали. Када је постао патријарх бака се нашалила с њим рекавши му „какав си ти патријарх, када имаш само једну мантију“, на то јој је он одговорио „а шта ће ми више, кад не могу да обучем две ођедном“. Његова скромност није била само у томе што је имао једну мантију, што се возио градским превозом или ишао пешке, него се огледала и у томе што није имао ни трунку сујете. Никада се није хвалио својим дипломама, заслугама, ордењем, добрим делима…

Одрастали сте у СФРЈ у којој религија није била забрањена, али ни фаворизована. Како сте се носили с тим супротностима?

- Прокламоване моралне вредности социјалистичког друштва су између осталих биле и поштење, сарадња, помоћ другима, рад на сопственим талентима… То су вредности које су биле сличне на обе стране и ја нисам осећала никакву противуречност између њих. Мој отац Милан био је ратно сироче које су партизани носили са собом кроз Босну, одрастао је у дому за сирочад и школовао се захваљујући стипендији коју је добио од државе. Иако је био члан Комунистичке партије из уверења, није се противио када смо мој брат и ја кренули на веронауку. У школи нисам причала о томе, јер нико из моје околине није ишао у цркву.

Да ли сте као одлична ученица учествовали у раду пионирске организације, што је било нормално у то време?

- Да, била сам председник пионирског одреда школе и веома посвећена разним активностима пионира. Пошто сам била међу најбољим ученицима ишла сам на поход по Титовом крају и на Дан младости седела до председника Тита на Белом двору. Када су у Београд дошли амерички космонаути који су летели на Месец Армстронг, Олдрин и Колинс имала сам прилику да их упознам. То су биле лепе успомене из мог детињства и једнако су ми значиле као када на Крстовдан говорим песму у прози владике Николаја...

Вас је ваш деда Попа звао „морска глава“. Да ли бисте нам објаснили шта је то значило?

- Када сам га, једном приликом питала шта то значи, рекао је „не знам, негде сам то чуо и допало ми се“.

Да ли бисте нам испричали како је изгледао Божић у вашој породици?

- На столу у израслом и ошишаном житу стоји свећа, поред четири јабуке и на њима колач кићенаш, окићен свим оним украсима који се стављају на славски колач, а симболишу добро и напредак. Испод стола Бадњак, слама и зрна пшенице. У кухињи значајна количина данима припреманих најбољих јела која чекају да се изнесу на сто када се сви окупимо. Помешани мириси печења и ванил шећера. Деда с литургије стиже око 11 сати и тада све мора да буде спремно. Поздравља нас „Христос се роди“, одлаже штап и скида камилавку. Окупљамо се око стола, певамо Рождество, после тога деда Попа би благословио јело и пиће, свако би сео на своје место и почињао би ручак.

Да ли се за патријарха спремала посебна храна?

- За деда Попу је била храна без меса: чорба од поврћа или рибља, гибаница, риба, печурке, поврће, сок од парадајза… Деда Павле је почињао и завршавао ручак корицом хлеба. Тањир, и онај од колача, врло пажљиво би обрисао хлебом, а онда пажљиво покупио мрвице око тањира, јер каже, да принцип небацања хране мора да се поштује до краја. Деда би пробао од свега по мало и онда се захвалио домаћици на богатој трпези. Радовао се изобиљу хране, али је говорио да не треба дати „ни телу више него што тражи, ни души мање него што је потребно”. Једном приликом нам је рекао „знате ли да се од једне банане може живети 13 дана?“ – смејемо се, а ја на то додајем „нисам знала, али мислим да бих могла да поједем 13 банана за један дан!“

Да ли је било хране коју није узимао?

- Било је, у зимско време није јео парадајз и краставац „јер му није било време“. Монаси, углавном, не једу месо да би им мисли биле мирније. Ни деда Павле месо није јео, али је једанпут годишње, најчешће за Васкрс узимао један залогај печења „да би се разликовао од јеретика“.

Шта је он волео?

- Преосвећени владика Лаврентије је једном приликом рекао „Павле је више живео о небу него о хлебу“. Јео је мало и када би бака Агица покушала да му подвали и смота две палачинке да би јео мало више, он је ту дуплу палачинку пресекао на пола и појео само половину. Деда Попа је волео гибаницу и кремпиту, а од пића бозу. Није пио алкохол, али је говорио да је алкохол храна докле год није господар. Једанпут када сам му била у посети у Патријаршији понудио ме је прошеком из кипарског манастира Кикос. Сипао је вино у мале ракијске чашице, а ја сам помислила „ала је штедљив“, али када сам отпила први гутљај, схватила сам колико је то вино јако. Насмејао се и рекао: „Ако после пожелиш да плешеш као балерина, немој да бринеш, то је од тога!“

Марина Јабланов Стојановић

Део божићне посланице из 2001.

Бог је човеку дао слободу, али је човек тиме постао и одговоран за своја дела и поступке. Многи се данас боре за слободу, за права појединаца и заједница, али ту слободу, по своме огреховљеном уму, схватају као право човека да чини све што хоће, чак и да другима угрожава слободу, па и сам живот. Борба за такву слободу често се назива звучним именима: борба за људска права, борба против угњетавања, револуција и тако даље. Мало је оних који схватају да је једина права револуција, дозвољена и благословена, бунт против греха у нама самима, зато што она уместо насиља и освете нуди закон љубави и праштања, уместо насилног мењања света и кројења по својој мери, нуди мењање сопственог бића и његово чишћење кроз истински подвиг и покајање.