ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА УНС Спомен на Лазара Стојковића, првог ректора

Неопходан  јер је сав даљи развој Војводине, а и целе Србије, дошао у фазу суштинске зависности од науке и високог образовања, а само један универзитет у Србији (Београдски) није био довољан да се тај услов испуни. А заслужен тиме што је, по неспорној оцени председника Српске академије наука и уметости Александра Белића (изреченој приликом отварања првих факултета у Новом Саду), „Војводина одавно показала, подижући помоћу својих људи велике школе и учена друштва у Србији, помажући својим људима развитак Академије наука и Универзитет у Београду, а тако исто и у другим крајевима Југославије, да је достојна да у својој средини има универзитет, којем је добар развитак морално унапред загарантован.“

За добар развитак неоподни су, међутим, били и одговарајући материјални и кадровски услови. А њих је тек требало стварати. Јер, ниједан од седам факултет који су ушли у састав Новосадског универзитета није почео да ради у згради подигнутој према његовим потребама, а исто је било и са студентским домовима и ресторанима; за око четрдесет процената наставе, у првој години постојања Универзитета, није било сталних наставника; на Лиману, где је данас простран, леп и функционалан Универзитетски центар, била су изграђена само два павиљона Пољопривредног факултета.

Допринос Београдског универзитета био је посебно важан: већ тиме што су сви факултети будућег Новосадског универзитета основани као његови делови (Филозофски и Пољопривредни 1954, Правни и Технолошки 1959, Медицински, Машински и, у Суботици, Економски 1960), па су могли да се користе искуством одговарајућих (матичних) београдских факултета у организацији појединих студијских група и смерова и неопходним уџбеницима, али највише великом кадровском помоћи – што хонорарним ангажовањем, што трајним прелском знатног број квалитетних наставника из Београда у Нови Сад. Тиме је од почетка постизано да настава буде и редовна и на потребном научном и педагошком нивоу. И да, у журби да се изаберу стални наставници и сарадници, не дође у кадровској политици до снижавања критеријума стручности.

Прва предавања студентима двају првооснованих новосадских факултета одржали су двојица најистакнутијих београдских универзитетских професора – академици Милутин Миланковић и Александар Белић. Заслуге за тај добар почетак, основ великог напретка који је, на срећу, остварен у потоњим деценијама припадају многима (Тодору Този Јовановићу, првом председнику Универзитетског савета, нарочито), али је, овим поводом, речи сећања и захвалности несумњиво најпре заслужио професор Лазар Стојковић, први ректор Универзитета у Новом Саду (1960-1963).

Професор Стојковић је био агроинжењер, угледан селекционар ратарских култура (пшенице, кукуруза, овса, јечма, сунцокрета, граорице), истраживач агроеколошких услова и пољопривредно-производних потенцијала Војводине, човек широке културе, интелектуалац европске оријентације. Био је најтешње повезан са Новим Садом. Ту је рођен (1904) и одрастао, у имућној и угледној земљорадничкој породици. Ту је завршио основну школу и гимназију. Ту се вратио после завршених студија пољопривреде у Бечу и неколико година асистентског рада на Пољопривредном факултету у Земуну и у Пољопривредној огледној станици у Топчидеру. Ту је постао први директор Покрајинског завода за пољопивредна истраживања, потпредседник Матице српске и уредник њеног „Зборника за припродне науке“.

Као научни сарадник Завода први је позван (од матичарске комисије) за редовног професора општег ратарства на Пољопривредном факултету, и затим изабран за декана тога факултета (1954-1958). Посвећен раду, уважен као стручњак и предусретљив у односу с људима, успео је да окупи на Факултету преко педесет сталних наставника и сарадника (на почетку их је било само шест), да покрене „Летопис научних радова“, да подстиче студенте и младе сараднике на студиозан рад, и да се истовремено стара о пројектовању и изградњи новог факултетског здања (почетком изградње Универзитетског центра на Лиману). То га је учинило незаобилазним кандидатом за првог ректора Универзитета и најзаслужнијим за његове прве кораке у добром правцу.

Ректорске обавезе тих првих година биле су најмање протоколарне, али је професор Стојковић и њих обављао ревносно, с отменом једноставношћу.

Свакодневно су искрсавали различити конкретни послови: требало је најпре организовати сам ректорат, а онда помагати новооснованим факултетуима да се они организују и кадровски попуне, усклађивати научне и педагошке критеријуме за избор наставника, старати се о изградњи универзитетских завода и студентских домова, оснивању Фонда за стипендије даровитих студената, сарађивати са надлежним органима градске, покрајинске и републичке власти, у пројектовању и изградњи Универзитетског центра на Лиману, равноправно учествовати у раду Заједнице југословенских универзитета и, у сарадњи са руководством Удружења универзитетских наставника, Савеза комуниста и Савеза студената, развијати Универзитет као хармоничну заједницу професора и студената. И све време редовно испуњавати наставничке обавезе.

Имао је велико разумевање за студентске потребе – материјалне, радне, културне и забавне – али никада није попуштао неакадемском понашању и комоцији у студирању.       

Опомињао је и наставнике и студенте да никада не треба заборавити на обавезе: „Ми наставници морамо да дајемо нашим студентима и лични пример одговорног одоса према раду. Предавања треба да нам буду што квалитетнија и редовна, вежбе добро организоване. Испити увек треба да буду на правом академском нивоу. Ми на студенте треба да гледамо као на младе колеге, а студентска организација, са своје стране, треба да се бори за правилан однос студената према студијским обавезама и за поштовање наставника.“

Студентима је такође говорио да није довољно да се у Новом Саду осети само њихов број (тада их је било 5.277, данас их има 48.701), него да они треба да се потруде „да се осети да у њему живи и учи многа омладина жељна напретка, развоја, новог, спремна да у његов друштвени, културни и привредни живот унесе полет младости, и тиме допринесе бржем и свестранијем развоју свега живота нашег града.“

Заступао је своја становишта не унижавајући никога ни речима ни делом. Говорио је сталожено и кратко. Није био “divanyija” него прегалац. А добротворну црту свога карактера и патриотско осећање потврдио је на крају тиме што је сву своју наслеђену и сопственим радом стечену имовину завештао Матици српској и Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду. Из Фонда Лазара и Савете Стојковић при Матици додељује се награда младим научним радницима за истакнуте радове у агроекологији. 

Мр Мирко Чанадановић

(Аутор је члан првог Савета Универзитета у Новом Саду)