ŠEZDESET GODINA UNS Spomen na Lazara Stojkovića, prvog rektora

Neophodan  jer je sav dalji razvoj Vojvodine, a i cele Srbije, došao u fazu suštinske zavisnosti od nauke i visokog obrazovanja, a samo jedan univerzitet u Srbiji (Beogradski) nije bio dovoljan da se taj uslov ispuni. A zaslužen time što je, po nespornoj oceni predsednika Srpske akademije nauka i umetosti Aleksandra Belića (izrečenoj prilikom otvaranja prvih fakulteta u Novom Sadu), „Vojvodina odavno pokazala, podižući pomoću svojih ljudi velike škole i učena društva u Srbiji, pomažući svojim ljudima razvitak Akademije nauka i Univerzitet u Beogradu, a tako isto i u drugim krajevima Jugoslavije, da je dostojna da u svojoj sredini ima univerzitet, kojem je dobar razvitak moralno unapred zagarantovan.“

Za dobar razvitak neopodni su, međutim, bili i odgovarajući materijalni i kadrovski uslovi. A njih je tek trebalo stvarati. Jer, nijedan od sedam fakultet koji su ušli u sastav Novosadskog univerziteta nije počeo da radi u zgradi podignutoj prema njegovim potrebama, a isto je bilo i sa studentskim domovima i restoranima; za oko četrdeset procenata nastave, u prvoj godini postojanja Univerziteta, nije bilo stalnih nastavnika; na Limanu, gde je danas prostran, lep i funkcionalan Univerzitetski centar, bila su izgrađena samo dva paviljona Poljoprivrednog fakulteta.

Doprinos Beogradskog univerziteta bio je posebno važan: već time što su svi fakulteti budućeg Novosadskog univerziteta osnovani kao njegovi delovi (Filozofski i Poljoprivredni 1954, Pravni i Tehnološki 1959, Medicinski, Mašinski i, u Subotici, Ekonomski 1960), pa su mogli da se koriste iskustvom odgovarajućih (matičnih) beogradskih fakulteta u organizaciji pojedinih studijskih grupa i smerova i neophodnim udžbenicima, ali najviše velikom kadrovskom pomoći – što honorarnim angažovanjem, što trajnim prelskom znatnog broj kvalitetnih nastavnika iz Beograda u Novi Sad. Time je od početka postizano da nastava bude i redovna i na potrebnom naučnom i pedagoškom nivou. I da, u žurbi da se izaberu stalni nastavnici i saradnici, ne dođe u kadrovskoj politici do snižavanja kriterijuma stručnosti.

Prva predavanja studentima dvaju prvoosnovanih novosadskih fakulteta održali su dvojica najistaknutijih beogradskih univerzitetskih profesora – akademici Milutin Milanković i Aleksandar Belić. Zasluge za taj dobar početak, osnov velikog napretka koji je, na sreću, ostvaren u potonjim decenijama pripadaju mnogima (Todoru Tozi Jovanoviću, prvom predsedniku Univerzitetskog saveta, naročito), ali je, ovim povodom, reči sećanja i zahvalnosti nesumnjivo najpre zaslužio profesor Lazar Stojković, prvi rektor Univerziteta u Novom Sadu (1960-1963).

Profesor Stojković je bio agroinženjer, ugledan selekcionar ratarskih kultura (pšenice, kukuruza, ovsa, ječma, suncokreta, graorice), istraživač agroekoloških uslova i poljoprivredno-proizvodnih potencijala Vojvodine, čovek široke kulture, intelektualac evropske orijentacije. Bio je najtešnje povezan sa Novim Sadom. Tu je rođen (1904) i odrastao, u imućnoj i uglednoj zemljoradničkoj porodici. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Tu se vratio posle završenih studija poljoprivrede u Beču i nekoliko godina asistentskog rada na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu i u Poljoprivrednoj oglednoj stanici u Topčideru. Tu je postao prvi direktor Pokrajinskog zavoda za poljopivredna istraživanja, potpredsednik Matice srpske i urednik njenog „Zbornika za priprodne nauke“.

Kao naučni saradnik Zavoda prvi je pozvan (od matičarske komisije) za redovnog profesora opšteg ratarstva na Poljoprivrednom fakultetu, i zatim izabran za dekana toga fakulteta (1954-1958). Posvećen radu, uvažen kao stručnjak i predusretljiv u odnosu s ljudima, uspeo je da okupi na Fakultetu preko pedeset stalnih nastavnika i saradnika (na početku ih je bilo samo šest), da pokrene „Letopis naučnih radova“, da podstiče studente i mlade saradnike na studiozan rad, i da se istovremeno stara o projektovanju i izgradnji novog fakultetskog zdanja (početkom izgradnje Univerzitetskog centra na Limanu). To ga je učinilo nezaobilaznim kandidatom za prvog rektora Univerziteta i najzaslužnijim za njegove prve korake u dobrom pravcu.

Rektorske obaveze tih prvih godina bile su najmanje protokolarne, ali je profesor Stojković i njih obavljao revnosno, s otmenom jednostavnošću.

Svakodnevno su iskrsavali različiti konkretni poslovi: trebalo je najpre organizovati sam rektorat, a onda pomagati novoosnovanim fakultetuima da se oni organizuju i kadrovski popune, usklađivati naučne i pedagoške kriterijume za izbor nastavnika, starati se o izgradnji univerzitetskih zavoda i studentskih domova, osnivanju Fonda za stipendije darovitih studenata, sarađivati sa nadležnim organima gradske, pokrajinske i republičke vlasti, u projektovanju i izgradnji Univerzitetskog centra na Limanu, ravnopravno učestvovati u radu Zajednice jugoslovenskih univerziteta i, u saradnji sa rukovodstvom Udruženja univerzitetskih nastavnika, Saveza komunista i Saveza studenata, razvijati Univerzitet kao harmoničnu zajednicu profesora i studenata. I sve vreme redovno ispunjavati nastavničke obaveze.

Imao je veliko razumevanje za studentske potrebe – materijalne, radne, kulturne i zabavne – ali nikada nije popuštao neakademskom ponašanju i komociji u studiranju.       

Opominjao je i nastavnike i studente da nikada ne treba zaboraviti na obaveze: „Mi nastavnici moramo da dajemo našim studentima i lični primer odgovornog odosa prema radu. Predavanja treba da nam budu što kvalitetnija i redovna, vežbe dobro organizovane. Ispiti uvek treba da budu na pravom akademskom nivou. Mi na studente treba da gledamo kao na mlade kolege, a studentska organizacija, sa svoje strane, treba da se bori za pravilan odnos studenata prema studijskim obavezama i za poštovanje nastavnika.“

Studentima je takođe govorio da nije dovoljno da se u Novom Sadu oseti samo njihov broj (tada ih je bilo 5.277, danas ih ima 48.701), nego da oni treba da se potrude „da se oseti da u njemu živi i uči mnoga omladina željna napretka, razvoja, novog, spremna da u njegov društveni, kulturni i privredni život unese polet mladosti, i time doprinese bržem i svestranijem razvoju svega života našeg grada.“

Zastupao je svoja stanovišta ne unižavajući nikoga ni rečima ni delom. Govorio je staloženo i kratko. Nije bio “divanyija” nego pregalac. A dobrotvornu crtu svoga karaktera i patriotsko osećanje potvrdio je na kraju time što je svu svoju nasleđenu i sopstvenim radom stečenu imovinu zaveštao Matici srpskoj i Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. Iz Fonda Lazara i Savete Stojković pri Matici dodeljuje se nagrada mladim naučnim radnicima za istaknute radove u agroekologiji. 

Mr Mirko Čanadanović

(Autor je član prvog Saveta Univerziteta u Novom Sadu)