Сећање јединог живог сведока о злочину усташа у лето 1942. године

- У том њиховом насељу био је један велики дебео орах поред којег су они свако вече свирали, а ми Срби, момци и девојке из села одлазили смо тамо да учимо да играмо! Јако смо лепо живели са њима и дружили се! -  док седимо у винарији његовог унука, прича ми деда Гаврило Винчић, рођен у Моловину 1926. За ову причу чуо сам у Галерији Сава Шумановић од директорице Весне Буројевић, док смо пролазећи поред прелепих слика слика славног уметника причали о стравичним злочинима почињеним у време НДХ у Срему над Србима, Јеврејима и Ромима.

- Усташе су стигле рано ујутро и опколиле насеље у којем су живели Фамилићи. На том пропланку је било 22 куће а два богата Цигана су живела у кућама у селу. Нас петорица омладинаца из УСАОЈ-а били смо задужени да испратимо шта усташе раде током ове акције: Илија Бељански, Влада Јукић, Раде Ганић, још један чијег имена не могу да се сетим и ја. Попели смо се на гробље на пропланку изнад села, сакрили се иза споменика и посматрали шта се дешава! - присећа се деда Гавра до најситнијег детаља догађаја који се збио пре 78 година. Сцена подсећа на ликвидацију Краковског гета у филму „Шиндлерова листа”.

Усташе су прво опколиле кућу Томе Фамилића која је била одмах до шуме. Тома је имао четворо деце.

- Деца су била боса, само у хаљинама, сиротиња, излетели из куће, тек се пробудили, трљали очи! Седморица усташа су бензином полили кућу и запалили је! Иду после тога до друге куће у којој је са породицом живео Бранко Фамилић. Кад је видео да гори комшијина кућа, он је разбио стакло на прозору собе и побегао у шуму! Усташе су пуцале за њим али им је побегао. Он је једини Фамилић који је тог јутра био у селу а преживео је рат, умро је 1978. у Бачкој Паланци. Његову жену и петоро деце су одвели са осталима! Све остале куће су запалили, изгорела је и нека стока која је била ту, два месеца се после ширио смрад гарежи! - прича Гаврило.

Колона заробљених Рома кренула је у групама од по 20 ка центру Моловина. Међу њима био је и Муга Фамилић који је правио чувене тамбурице од трешњиног дрвета. Док су га усташе терале, он је пришао власнику кафане Јовану Смиљанићу у којој је свирао и кришом му додао тамбурицу уз речи: „Кад се поново видимо, вратићеш ми је!”.

Циганска је туга преголема

Циганска је туга преголема

Ај, нико не зна што се Циги спрема

Или логор или шума густа

Ај, остаде им сва Чубура пуста

Састали се Цигани и Јевреји,

Ај, па диване како да се бране

Устај Циго из кревета свога

Ај, устај Циго из кревета свога

Ај, устај, Циго, три ти бога твога

Јоој!

- Ођедном је група застала. Из колоне излази девојчица, Лела Фамилић, можда је имала 12 година, лепа као лутка! Имала је само кошуљу на себи. Да ли је њој то неко рекао, или је сама смислила, тек девојчица је запевала: “Једно јутро око седам сати, усташа је дошао на врати!”. Кад је она почела да пева, један усташа, бесан, огроман је био, стргао је са ње ту шарену кошуљу и она је остала гола! Бацио је у прашину и почео да је гази! Остале усташе су пуцале у ваздух да заплаше људе из колоне који су почели да се комешају. Родитељи су измрцварену Лелу носили на рукама, преминула је негде на пола пута иза Сота! - сећа се Гавра ове језиве сцене. - Међу њима био је и најбољи тамбураш међу њима, Ранче, био је леп Циган, висок, феш, црни борсалино шешир, ципеле са капнама, па кад иде, чује се како корача! Он је кренуо да свира неку усташку песму да им се мало умили. Остали су кренули да играју, врте беле марамице, у нади да ће тако одобровољити зликовце! То је трајало све до два сата поподне. Најбогатији Циган што је имао кућу у центру села, трговао је дукатима - Чукуре се звао, његова жена Бела и ћерка Нада - они су исто су покупљени и одведени! Наравно покрали су им све дукате! - прича Гавра.

У центру Моловина било је четворо кола са арњевима у којима су били Роми протерани дан раније из Мохова, њих 20. Њих су усташе исто покупиле. После рата направљен је списак свих Фамилића који су страдали у Јасеновцу али имена ових 20 несрећника из Мохова нигде нису забележена.

Колона је кренула ка Шиду, према Железничкој станици - преко Сота, Бикића и Беркасова.

- Успут су их тукли, терали их да свирају и певају... Ту је настала и песма “Циганска је туга преголема”, коју данас зову и “Мугина песма”. На крају су кроз Доњи шор у Шиду стигли на станицу. Ту су их чекали марвени вагони којима су одведени у Јасеновац. Нико се није вратио! - завршава своју причу деда Гавра.

Осим Бранка са почетка приче који је побегао кроз шуму, од Фамилића из Моловина остали су живи само Бошко, Тодор и Бранко који су 1941. у Априлском рату били мобилисани у Војску Краљевине Југославије, завршили у заробљеништву у Немачкој и ту дочекали крај рата.

Они су после рата наставили тамбурашку традицију своје сатрте фамилије, према казивању деда Гавре, „наступали су чак уживо и на Радио Сарајеву”.

Роберт Чобан