ПСИХОТЕРАПЕУТ САВЕТУЈЕ Како разговарати са децом након трауматичног догађаја

Будући да су уже области интересовања Анђелије Симић психологија трауме и губитка, причали смо о томе како разговарати са децом након овог трауматичног догађаја и како препознати знаке трауматског понашања.

Након те прве реакције на ову трагедију, да ли сте се бавили узроцима или последицама, о чему сте размишљали као неко ко се бави људском психом?

- Мислим да је ово последица глобалног тренда који је стигао и код нас, а то је неговање нарцизма и психопатије, док се емпатија све мање цени, а људи који друге третирају са поштовањем постају чудаци и изумрла врста. Некако бих рекла да смо оманули у емпатији и солидарности. Иако сам била погођена овим, није ме због ових чињеница нажалост ово изненадило јер сам се и раније плашила да може доћи до ових страшних исхода, с обзиром на стање у просвети, друштву, вредносном систему. Не бих могла да наведем чиме сам се више бавила, узроци су ми се некако сами наметали у први мах, али последице сам видела и по себи, а касније и по клијентима који су били видно узнемирени. Мислим да нас у наредним данима последице траума тек очекују и да бисмо као друштво, систем и институције требало да се позабавимо овога пута заиста исцељењем, јер, нажалост, мислим да ратне трауме 90-их нису исцељене и да се трансгенерацијски преносе и онда удружују са осталим траумама које су се дешавале.

Који је то разговор који би родитељи требало да обаве с децом након овакве трагедије да би се она осећала безбедно у школи и да би могла да им се повере ако их нешто тишти?

- На ово питање морам признати да је тешко дати одговор, али да бисмо приступили другима, морамо прво себе стабилизовати. Дакле, седимо сви са собом и пробајмо да разумемо шта се десило и да кренемо у правцу прихватања шта се збило. Ово је важно јер је ситуација кризна и некада услед шока људи не могу ни испратити сам ток догађаја. Када схватимо шта се збило, пробајмо да изразимо своје емоције, самоидентификација и дубоко дисање да бисмо се могли прво колико-толико умирити, а онда тек можемо приступити деци. Деци треба објаснити, у складу са њиховим узрастом и поимањем смрти, да се десио један редак догађај који је све нас погодио и да је безбедно да са родитељима изразе све што осећају. Уверите дете да је са вама сигурно и нормализујте његова осећања каква год да су. Нагласите им да ово што се десило сви памтимо, али да се живот наставља и да постоје људи који брину о њиховој сигурности (ви, полиција, наставници). Пустите их да изразе своја мишљења, али немојте подстрекивати агресију и освету (агресија рађа даљу агресију и тако у круг). Одржавајте уобичајену рутину и пратите своје дете. У реду је и да немате одговор на сва питања и да се не сналазите савршено, али најважније је да детету понудите сигурност и нормализацију осећања. Ако се не сналазите, обратите се стручном лицу или позовите неки од бесплатних бројева телефона где раде обучени оператери који ће вам дати додатне смернице.

На шта би родитељи требало да обрате пажњу или шта би требало дете да питају или провере да би били сигурни да оно није жртва насиља?

- Пре свега треба пратити знакове трауматског понашања, а то су повлачење, тежња за осамљивањем, промене у концентрацији, промене у рутини, подбацивање у школи, промене апетита, тешкоће са заспивањем, плачљивост или тежња ка агресивности, ка бунту, испади беса, проблеми са главобољама, стомачни проблеми, раздражљивост. Као што видимо симптома је много, али мислим да је важно да родитељи познају своје дете и ако га познају пратећи га, схватиће да има нека неуобичајена понашања. На било какву промену треба реаговати и утврдити зашто се дешава.

Да ли компјутерске игрице, серије и филмови пуни агресије и злочина десинзибилизују децу на насиље?

- Апсолутно. Ако стално гледате насиље, ви ћете постатити мање осетљиви на исто и подићи ће вам се праг шта је то заиста насиље, то је феномен који је забележен и код одраслих и чак код запослених који су изложени гледању и процесуирању таквих случајева (због тога је важан психолошки рад са тим категоријама). Деца су још подложнија, јер нису у потпуности развијена, зрела и на овај начин им се нормализује насиље као вид решавања проблема и наравно смањује емпатија, тако да је јако важно контролисати садржаје. Међутим, није важна само репресија и контрола, већ пре свега добар однос са дететом, успостављање поверења и здраве вредности и здраве границе.

Који су то знаци стреса код деце када су под притиском због оцена или великих очекивања родитеља?

- Махом све наведено и за симптоме трауме и насиља. Симптоми су више мање слични.

Шта чинити ако дете трпи насиље, који су први кораци?

- Ако дете трпи насиље, први кораци су да то насиље пријави школи, а затим и полицији, а онда ће се случај даље процесуирати. Насиље не треба трпети, не треба се јуначити, не треба сам узимати правду у своје руке, него пријавити и у зависности од стања детета и типа насиља, променити школу.

Да ли би требало забранити друштвене мреже деци млађој од 14 година и ако то није могуће да ли би сваки родитељ требало да проверава и контролише њихове профиле?

- Требало би забранити, али плашим да се то у потпуности није могуће, јер одрастамо уз нове технологије, а у самој школи имате податке за школу који се деле на Фејсбук групама и сл. Друго, тиме ризикујемо да дете буде изопштено из заједнице вршњака, тако да не знам колико је ово уопште могуће. Међутим, могуће је што касније дете увести у свет технологија, јако је важно да у раном развоју што мање буде изложено таквим садржајима и тада треба радити на развоју емпатије и усађивању добрих вредности. Касније уз тај темељ и наравно даљи рад, адекватне границе, дете би требало да буде у великој мери имуно на лоше вредности које се шире мрежама. Сама идеја мрежа у својој основној суштини није лоша, али све зависи од човека како ће то користити.

Може ли се говорити о задирању у приватност када је упитању васпитање малолетника?

- Приватност свакога постоји, па постоји и приватност детета, али она се шири како растемо, тако да не требамо давати превише приватности детету које још није сазрело, развило свој идентитет и сугестибилно је. Наравно, треба да постоји приватност и не требамо баш да надзиремо све и будемо хеликоптери над својом децом, већ да имамо одређену меру. Треба да знамо куда нам се дете креће, с ким се дружи, каква су то деца, какве теме дете занимају… Јако је важно познавати своје дете и с њим остварити поверење, али рекла бих да је важно и да свако од нас ради на себи, својој емоционалној интелигенцији, социјалним вештинама, јер ће тако боље разумети и своје дете и моћи да схвати где је та мера приватности.

Снежана Милановић