PSIHOTERAPEUT SAVETUJE Kako razgovarati sa decom nakon traumatičnog događaja

Budući da su uže oblasti interesovanja Anđelije Simić psihologija traume i gubitka, pričali smo o tome kako razgovarati sa decom nakon ovog traumatičnog događaja i kako prepoznati znake traumatskog ponašanja.

Nakon te prve reakcije na ovu tragediju, da li ste se bavili uzrocima ili posledicama, o čemu ste razmišljali kao neko ko se bavi ljudskom psihom?

- Mislim da je ovo posledica globalnog trenda koji je stigao i kod nas, a to je negovanje narcizma i psihopatije, dok se empatija sve manje ceni, a ljudi koji druge tretiraju sa poštovanjem postaju čudaci i izumrla vrsta. Nekako bih rekla da smo omanuli u empatiji i solidarnosti. Iako sam bila pogođena ovim, nije me zbog ovih činjenica nažalost ovo iznenadilo jer sam se i ranije plašila da može doći do ovih strašnih ishoda, s obzirom na stanje u prosveti, društvu, vrednosnom sistemu. Ne bih mogla da navedem čime sam se više bavila, uzroci su mi se nekako sami nametali u prvi mah, ali posledice sam videla i po sebi, a kasnije i po klijentima koji su bili vidno uznemireni. Mislim da nas u narednim danima posledice trauma tek očekuju i da bismo kao društvo, sistem i institucije trebalo da se pozabavimo ovoga puta zaista isceljenjem, jer, nažalost, mislim da ratne traume 90-ih nisu isceljene i da se transgeneracijski prenose i onda udružuju sa ostalim traumama koje su se dešavale.

Koji je to razgovor koji bi roditelji trebalo da obave s decom nakon ovakve tragedije da bi se ona osećala bezbedno u školi i da bi mogla da im se povere ako ih nešto tišti?

- Na ovo pitanje moram priznati da je teško dati odgovor, ali da bismo pristupili drugima, moramo prvo sebe stabilizovati. Dakle, sedimo svi sa sobom i probajmo da razumemo šta se desilo i da krenemo u pravcu prihvatanja šta se zbilo. Ovo je važno jer je situacija krizna i nekada usled šoka ljudi ne mogu ni ispratiti sam tok događaja. Kada shvatimo šta se zbilo, probajmo da izrazimo svoje emocije, samoidentifikacija i duboko disanje da bismo se mogli prvo koliko-toliko umiriti, a onda tek možemo pristupiti deci. Deci treba objasniti, u skladu sa njihovim uzrastom i poimanjem smrti, da se desio jedan redak događaj koji je sve nas pogodio i da je bezbedno da sa roditeljima izraze sve što osećaju. Uverite dete da je sa vama sigurno i normalizujte njegova osećanja kakva god da su. Naglasite im da ovo što se desilo svi pamtimo, ali da se život nastavlja i da postoje ljudi koji brinu o njihovoj sigurnosti (vi, policija, nastavnici). Pustite ih da izraze svoja mišljenja, ali nemojte podstrekivati agresiju i osvetu (agresija rađa dalju agresiju i tako u krug). Održavajte uobičajenu rutinu i pratite svoje dete. U redu je i da nemate odgovor na sva pitanja i da se ne snalazite savršeno, ali najvažnije je da detetu ponudite sigurnost i normalizaciju osećanja. Ako se ne snalazite, obratite se stručnom licu ili pozovite neki od besplatnih brojeva telefona gde rade obučeni operateri koji će vam dati dodatne smernice.

Na šta bi roditelji trebalo da obrate pažnju ili šta bi trebalo dete da pitaju ili provere da bi bili sigurni da ono nije žrtva nasilja?

- Pre svega treba pratiti znakove traumatskog ponašanja, a to su povlačenje, težnja za osamljivanjem, promene u koncentraciji, promene u rutini, podbacivanje u školi, promene apetita, teškoće sa zaspivanjem, plačljivost ili težnja ka agresivnosti, ka buntu, ispadi besa, problemi sa glavoboljama, stomačni problemi, razdražljivost. Kao što vidimo simptoma je mnogo, ali mislim da je važno da roditelji poznaju svoje dete i ako ga poznaju prateći ga, shvatiće da ima neka neuobičajena ponašanja. Na bilo kakvu promenu treba reagovati i utvrditi zašto se dešava.

Da li kompjuterske igrice, serije i filmovi puni agresije i zločina desinzibilizuju decu na nasilje?

- Apsolutno. Ako stalno gledate nasilje, vi ćete postatiti manje osetljivi na isto i podići će vam se prag šta je to zaista nasilje, to je fenomen koji je zabeležen i kod odraslih i čak kod zaposlenih koji su izloženi gledanju i procesuiranju takvih slučajeva (zbog toga je važan psihološki rad sa tim kategorijama). Deca su još podložnija, jer nisu u potpunosti razvijena, zrela i na ovaj način im se normalizuje nasilje kao vid rešavanja problema i naravno smanjuje empatija, tako da je jako važno kontrolisati sadržaje. Međutim, nije važna samo represija i kontrola, već pre svega dobar odnos sa detetom, uspostavljanje poverenja i zdrave vrednosti i zdrave granice.

Koji su to znaci stresa kod dece kada su pod pritiskom zbog ocena ili velikih očekivanja roditelja?

- Mahom sve navedeno i za simptome traume i nasilja. Simptomi su više manje slični.

Šta činiti ako dete trpi nasilje, koji su prvi koraci?

- Ako dete trpi nasilje, prvi koraci su da to nasilje prijavi školi, a zatim i policiji, a onda će se slučaj dalje procesuirati. Nasilje ne treba trpeti, ne treba se junačiti, ne treba sam uzimati pravdu u svoje ruke, nego prijaviti i u zavisnosti od stanja deteta i tipa nasilja, promeniti školu.

Da li bi trebalo zabraniti društvene mreže deci mlađoj od 14 godina i ako to nije moguće da li bi svaki roditelj trebalo da proverava i kontroliše njihove profile?

- Trebalo bi zabraniti, ali plašim da se to u potpunosti nije moguće, jer odrastamo uz nove tehnologije, a u samoj školi imate podatke za školu koji se dele na Fejsbuk grupama i sl. Drugo, time rizikujemo da dete bude izopšteno iz zajednice vršnjaka, tako da ne znam koliko je ovo uopšte moguće. Međutim, moguće je što kasnije dete uvesti u svet tehnologija, jako je važno da u ranom razvoju što manje bude izloženo takvim sadržajima i tada treba raditi na razvoju empatije i usađivanju dobrih vrednosti. Kasnije uz taj temelj i naravno dalji rad, adekvatne granice, dete bi trebalo da bude u velikoj meri imuno na loše vrednosti koje se šire mrežama. Sama ideja mreža u svojoj osnovnoj suštini nije loša, ali sve zavisi od čoveka kako će to koristiti.

Može li se govoriti o zadiranju u privatnost kada je upitanju vaspitanje maloletnika?

- Privatnost svakoga postoji, pa postoji i privatnost deteta, ali ona se širi kako rastemo, tako da ne trebamo davati previše privatnosti detetu koje još nije sazrelo, razvilo svoj identitet i sugestibilno je. Naravno, treba da postoji privatnost i ne trebamo baš da nadziremo sve i budemo helikopteri nad svojom decom, već da imamo određenu meru. Treba da znamo kuda nam se dete kreće, s kim se druži, kakva su to deca, kakve teme dete zanimaju… Jako je važno poznavati svoje dete i s njim ostvariti poverenje, ali rekla bih da je važno i da svako od nas radi na sebi, svojoj emocionalnoj inteligenciji, socijalnim veštinama, jer će tako bolje razumeti i svoje dete i moći da shvati gde je ta mera privatnosti.

Snežana Milanović