Психолог: Виртуелни вајбер кафићи су право дружење у доба короне

Неки у њима бораве јер им је забрањено да излазе, као што су најстарији грађани, неки су хронични болесници, те је за њих ова мера преветивна, пошто су подложнији оболевању, а има и оних који се на тај начин боре да ни не дођу у контакт са корона вирусом. Слике које гледамо из света су прилично апокалиптичне, а новосадски психолог Александар Шибул сматра да нема универзалног рецепта уз помоћ којег можемо да се изборимо са осећањима која нас обузимају када смо изоловани.

- Важно је да у овој ситуацији будемо одговорни и урадимо све да себе заштитимо. То нам даје одређену сигурност да смо урадили све што је у нашој моћи. Када то урадимо, други корак је да се реформишемо на сваких пола сата или сат времена, или два пута дневно, јер наш мозак је навикао да функционише у ономе што је познато. Проблем ове пандемије је што ми тог непријатеља не видимо, то је нешто ново, не знамо где нас чека и наш мозак ствара одређене слике које изазивају емоцију страха, која је у овом тренутку нормална, али ако смо стално у томе, седимо пред телевизором, компјутером и мобилним телефоном и стално читамо о томе, наша анксиозност ће се појачавати – сматра Шибул

Према његовим речима, уместо да стално пратимо информације везане за пандемију, треба узети нешто друго да се ради. То зависи од индивидуе до индивидуе. Свако има нешто што га чини задовољним, испуњеним и негде могуће и срећним у овој ситуцији. Неко ко никад није читао књигу, неће у овој ситуацији то ни радити и то за њега није добар савет.

- Онај ко је имао навику да чита, нека сада чита оно што није имао времена да прочита. Онај ко нема ту навику, нека организује нешто што њему годи и прија. Сваки човек треба у себи да пронађе оно што га у овом тренутку чини срећним. Ако је то разговор са пријатељима, људи могу да укључе конференцију везу, што је могуће на вотсапу или вајберу и да се друштво на тај начин окупи. Не морамо физички да се дружимо, али можемо то уз помоћ интернета. Скувамо кафу, позовемо пријатеље и неколико пријатеља седи заједно. То можда изгледа шашаво, али то је један социјални контакт који ће нас умирити. Наравно треба да се трудимо да мењамо тему, да није само прича о страху, она је потребна, јер је некада потребно рећи све, исказати све емоције, рећи како се осећамо и да смо забринути и плашимо се, наша анксиозност се повећава. Али ако позовено пријатеље да се видимо на тај начин, стварамо виртуелни кафић, јер не треба се у ово време налазити по кафићима. Треба се изоловати, имати што мање контаката, али то не значи да нећемо комуницирати са другима – наглашава Шибул.

Старији људи у овој ситуацији не могу да напуштају своје домове, а наш саговорник саветује да се организују у складу са својим способностима. Каже да један део старијих људи чита, други шетају по степеништу, јер су навикли да се крећу. Или шетају по соби и стану. Други део старих зове своје ближње и прича са њима.

- Ко има терасу, нека изађе и буде изложен сунцу, јер је присуство сунца важно у време пандемије. Било би добро да могу у рано јутро да прошетају, када нема пуно људи на улици, можда би то требало да им се дозволи, а и било је речи да ће моћи ујутро у куповину.

Затвореност овога типа може да створи појачану депресивност, односно може да их уведе у депресију. Старији људи би требало да користе телефоне који се нуде за психолошку подршку, мада они имају најмању навику да  на тај начин коминицирају. С друге стране има мало корисника интернета међу старијима, тако да и ту не могу да нађу канал комуникације. Важно је да ми на њих обратимо пажњу. Ако знамо неке старије људе, да их позовемо, попричамо са њима телефоном. Не треба се сретати са њима, јер не знамо ко је носилац, јер хиљаде су сигурно носиоци. Не знамо ко је све заражен. Неки спремају стан, слажу књиге у стану – каже Шибул и наглашава да старији треба да се организују према својим способностима.

Битно је да ангажују себе током дана, јер су стално у затвореном, немају контакте ни са ким, што је стварно тешко, а тек је почетак и питање је каква ће бити ситуација за 10, 20 или 50 дана.

- Верујем да ће старији људи излазити. Део њих због недисциплине, а други део јер њихова психа више не може да издржи да буду у затвореном простору и онда тај бег од великог, снажног анксиозног притиска. Морају да изађу напоље како би се смирили. То ће сигурно бити за једно 10 до 15 дана, да ће стари морати да изађу напоље, како не би у свом стану учинили можда и нешто нажао себи. Закон треба да нађе начин да ови људи изађу, јер већина нас није навикла да смо затворени. Човек је биће кретања, није статичан – поручује Шибул.

Због пандемије корона вирусом и школе су распуштене, али смо сведоци да деца раличитих узраста време проводе на игралиштима, спортским теренима, друже се и играју у групама. Шибул каже како је чињеница  да деца треба да се друже са децом, али не и сада.

- У овој ситуацији родитељи треба да се играју са својом децом и да их анимирају. Могу да изађу са својом децом напоље, али не да буду са другима, треба да држе одстојање, да иду у време када нема гужве. Један део је озбиљно схватио борбу против вируса и не излази напоље. Ићи напоље у паркове није добро, може вирус да се преноси са детета на дете, јер и дете може да буде носилац, а да нема симптоме. Тако да то дефинитивно не треба да се ради. Треба родитељ да се потруди да анимира своје дете – поручује овај психолог.

Познато је да и код нас, као и у целом свету, јако много људи пати од депресије и има анксиозни поремећај. Шибул упозорава да људи који пију лекове, не треба никако да прекидају са терапијом.

- Они који су под терапијом и који су добили лекове од психијатра, треба да буду ревносни у томе. Свим рецептима је продужена важност и лекови могу редовно да се подижу. Не треба престајати са терапијом без одобрења од психијатра, то може да узрокује теже и дуже психичке тегобе – истакао је Шибул.

Тинејџерима, по његовом мишљењу, остају друштвене мреже, да на тај начин комуницирају и налазе се.

- Добро је да смо кренули у изолацију са првим случајевима, а не да смо чекали као у Италији и Шпанији. Никаква дружења, никаква масовна окупљања. То нема никаквог смисла у овој ситуацији, а имамо интернет који омогућава да се комуницира – сматра Шибул.

Овај психолог истиче како је потребно да се нађе неки унутарњи садржај. Проблем је што већина људи живи са спољашњом мотивацијом и само тражимо нешто споља да нас покреће. А кад имамо унутарњу мотивацију, а мали проценат људи има снажан тај унутарњи моменат покретања, онда људи могу да буду и сами са собом. Неку ће време проводити уз књигу, него уз музику, људи могу на тај начин да буду у свом свету.

- Они који су креативни, могу то да раде и у кући. Активирајте своје знање, од хеклања до свирања музичког интрумента. Може да се учи нешто ново, да се упише онлајн курс, а пуно је бесплатних курсева у овој ситуацији, пун је интернет понуда. Од језика, програмирања, вештина, писања. Време може квалитетно да се испуни – поручио је Шибул.

Љубица Петровић