ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА Зекцирати

Фуртом марширају, добили жуљеве, пушке на рамену тешке као левче. Пуш-паузе ретке и кратке. Кратке и наредбе, али дугачке штације, никад дочекати комору с казаном. Јер, зекцир је краће име за немачку рец егзерцир, која долази од латинског назива за физичко вежбање. Зато што су још у старом Риму војници, нарочито пешаци, много вежбали да би легије биле збијене и  већ самим својим изгледом и формом утеривале страх непријатељу у кости. Касније су све.

Из немачког језика смо узели јоши и друге изразе за муштрање војника (и других потчињених лица) као што су абрихтовање, рихтање, дресирање…  

Из војничког жаргона зекцир је прешао и у цивилни, породични, па није било Лале да се не жали на ову форму: “Фуртом ме зекцира. Ако оћу да узмем чашу да пијем воде, немој ту нег ону с тацне.” Зекцируше су, наравно, биле углавном жене, супруге, те свекрве и главне редуше, а редови, регрути или ”гуштери” (зелембаћи) мужеви, снаје, синови, сва чељад која мора да слуша, по свом статус у дотичној заједници. Код војски су они што прекрше правила кажњавани пожарством, старжом, ускраћивањем изласка из касарни , али и много строжијим мерама. Домаће пак муштрање, утеривање реда, понекад је ижазивало револт типа: Кад ми зекцир дојади, а ја “кајас под реп”, па терам по своме. Ово са кајасом је такође из војске, однсоно из дресуре, зекцира, али животиња. Наиме, кајасом (уздицом, дизгином…) се управља коњима али искусни и непослушни ђогати-ремунде(искцарени војнички коњи)- понекад вешто стисну кајас репом, па прекину везу кочијаша са (болном) жвалом у устима, односно вуку кола (чезе, каре, топове…) куда  хоће и мисле да треба, а не у “датом правцу”. Уствари, када “узму кајас под реп” коњи и људи – не слушају команде.

Временом су зекцири, нарочито парадни, почели да губе на значају, па и на лепоти, мада се још сматра да добро увежбана група једнако обучених младића ( и девојака) изазива дивљење посматрача, подиже морал плебсу, иницира осећај заједништва, колективне моћи, поноса, патриотизма…”Види их! Сви ко један! Као под конац! Лепота! Дивота!” Савремене армије се јос нису сасвим одрекле показивања снаге “живе силе” мада им је важније да покажу шта све имају од савременог наоружања које је сада далеко савршеније ( и скупље) од копаља и штитова легија старог Рима.

Слично генералима једно време су размишљали и водници фискултурника, па је такође још живахно и слетовање, парадирање људским (младим) телима али без униформи, односно у спортским дресовима, што мањим. Ту је врх достизан пре скоро стотину година оним соколским слетовима, широм Европе, нарочито у ценру овог чувеног И популарног покрета (Прагу) са више десетима хиљада складно увежбаних и тим вежбама извајаних вежбача. Опет по принципу “као један” и “под конац” али уз много голе коже, мишица, вратоломних скокова, преметања, згибова и склекове.

Ни сада нема свечаног и спектакуларног старта и финиша великих спортских такмичења без масовних сцена али лично једино не пропуштам групне наступе лепотица у синхронизованом пливању или исто “под конац” увежбаним кичмоломијама оних гимнастичарки што из зову “ритмичким”. Баш подижу ритам срцу гледаоца лоптама, вијачама а највише увијањем!

Кратки егзерцир поводом дана ослобођења Ново Сада, недавно, подсетио је највећи део одраслије мушке популације овде на вежбања и постројавања у нашој војсци али и на ону (полу)бећарску песму старих војника док су се опраштали са “генерацијом” пре повратка “у цивилизацију”: Нема више друже капетане, пушку к нози и о десно раме! Но, нису ни све песме баш поучне. Зато само: На месту вољно!

Павле Малешев