PREČANSKA LEKSIKA Zekcirati

Furtom marširaju, dobili žuljeve, puške na ramenu teške kao levče. Puš-pauze retke i kratke. Kratke i naredbe, ali dugačke štacije, nikad dočekati komoru s kazanom. Jer, zekcir je kraće ime za nemačku rec egzercir, koja dolazi od latinskog naziva za fizičko vežbanje. Zato što su još u starom Rimu vojnici, naročito pešaci, mnogo vežbali da bi legije bile zbijene i  već samim svojim izgledom i formom uterivale strah neprijatelju u kosti. Kasnije su sve.

Iz nemačkog jezika smo uzeli joši i druge izraze za muštranje vojnika (i drugih potčinjenih lica) kao što su abrihtovanje, rihtanje, dresiranje…  

Iz vojničkog žargona zekcir je prešao i u civilni, porodični, pa nije bilo Lale da se ne žali na ovu formu: “Furtom me zekcira. Ako oću da uzmem čašu da pijem vode, nemoj tu neg onu s tacne.” Zekciruše su, naravno, bile uglavnom žene, supruge, te svekrve i glavne reduše, a redovi, regruti ili ”gušteri” (zelembaći) muževi, snaje, sinovi, sva čeljad koja mora da sluša, po svom status u dotičnoj zajednici. Kod vojski su oni što prekrše pravila kažnjavani požarstvom, staržom, uskraćivanjem izlaska iz kasarni , ali i mnogo strožijim merama. Domaće pak muštranje, uterivanje reda, ponekad je ižazivalo revolt tipa: Kad mi zekcir dojadi, a ja “kajas pod rep”, pa teram po svome. Ovo sa kajasom je takođe iz vojske, odnsono iz dresure, zekcira, ali životinja. Naime, kajasom (uzdicom, dizginom…) se upravlja konjima ali iskusni i neposlušni đogati-remunde(iskcareni vojnički konji)- ponekad vešto stisnu kajas repom, pa prekinu vezu kočijaša sa (bolnom) žvalom u ustima, odnosno vuku kola (čeze, kare, topove…) kuda  hoće i misle da treba, a ne u “datom pravcu”. Ustvari, kada “uzmu kajas pod rep” konji i ljudi – ne slušaju komande.

Vremenom su zekciri, naročito paradni, počeli da gube na značaju, pa i na lepoti, mada se još smatra da dobro uvežbana grupa jednako obučenih mladića ( i devojaka) izaziva divljenje posmatrača, podiže moral plebsu, inicira osećaj zajedništva, kolektivne moći, ponosa, patriotizma…”Vidi ih! Svi ko jedan! Kao pod konac! Lepota! Divota!” Savremene armije se jos nisu sasvim odrekle pokazivanja snage “žive sile” mada im je važnije da pokažu šta sve imaju od savremenog naoružanja koje je sada daleko savršenije ( i skuplje) od kopalja i štitova legija starog Rima.

Slično generalima jedno vreme su razmišljali i vodnici fiskulturnika, pa je takođe još živahno i sletovanje, paradiranje ljudskim (mladim) telima ali bez uniformi, odnosno u sportskim dresovima, što manjim. Tu je vrh dostizan pre skoro stotinu godina onim sokolskim sletovima, širom Evrope, naročito u cenru ovog čuvenog I popularnog pokreta (Pragu) sa više desetima hiljada skladno uvežbanih i tim vežbama izvajanih vežbača. Opet po principu “kao jedan” i “pod konac” ali uz mnogo gole kože, mišica, vratolomnih skokova, premetanja, zgibova i sklekove.

Ni sada nema svečanog i spektakularnog starta i finiša velikih sportskih takmičenja bez masovnih scena ali lično jedino ne propuštam grupne nastupe lepotica u sinhronizovanom plivanju ili isto “pod konac” uvežbanim kičmolomijama onih gimnastičarki što iz zovu “ritmičkim”. Baš podižu ritam srcu gledaoca loptama, vijačama a najviše uvijanjem!

Kratki egzercir povodom dana oslobođenja Novo Sada, nedavno, podsetio je najveći deo odraslije muške populacije ovde na vežbanja i postrojavanja u našoj vojsci ali i na onu (polu)bećarsku pesmu starih vojnika dok su se opraštali sa “generacijom” pre povratka “u civilizaciju”: Nema više druže kapetane, pušku k nozi i o desno rame! No, nisu ni sve pesme baš poučne. Zato samo: Na mestu voljno!

Pavle Malešev