ПОТРЕСНА ПРИЧА МАЈКЕ КОЈА ЈЕ ИЗГУБИЛА СИНА У МАСАКРУ У ДУБОНИ Извините, журим на гробље

„Мој син Петар Митровић је 1997. годиште. Да је жив, 12 августа 2023. године би прославили његов 26.рођендан. Молим вас, пишите истину - мајка из Малог Орашја“.

Трагедија се догодила у Равном Гају код фудбалског терена поред Споменика палим борцима Другог светског рата. Није у школском дворишту како пише у новинама. Пишите истину молим вас. Извините, али су сада и најмање грешке велике. Тешко нам је."

Сви смо били у шоку када се појавила вест да је још један младић преминуо од последица пуцњаве у Равном Гају, на излазу из села Мало Орашје према Дубони. Био је то Петрар Митровић, 9. жртва крвавог пира Уроша Блажића. Преминуо је младић који се јуначки борио за живот читавих 50 дана након многобројних повреда и прострелних рана. Борила се и његова мајка Биљана која је сваки дан кувала, носила храну, хранила га и неговала, била поред његовог болничког кревета. У периодима побољшања, причали су, правили планове за будућност верујући да ће његова младост и снага, уз њену љубав, уз помоћ доктора и сестара, да победи ужасно тешке повреде које је задобио те кобне ноћи.

„Знате ли онај осећај када вам неко недостаје толико да вас све физички боли? Ја знам. Много је тешко. Посебно ако је тај неко горе, на небу, а ти желиш више од свега да га чујеши додирнеш, да пустиш песму која те сећа на њега, а сузе саме лију... Питаш небо што га је узело, проклињес судбину која ти га је отела... И тешиш се да ће мање болети. А неће никада. Време не лечи ране које стоје отворене вечно на души. Довољна је само једна реч, једна ситница да те поново заболе, да ти опет бол душу на пола покида... Знате ли онај осећај када вам живот узме некога кога највише волите, а тај неко оде горе, на небо. После његовог одаска и ви као да не постојите...

Петар је много учинио за ово наше село. Када је издахнуош умрло је и село и омладина у њој. Свакога дана се виђам са родитељима настрадале деце на гробљу. Алиш недељом су углавном сви на гробљу у исто време. Важан је тај фудбалски терен у Равном Гају. Тако се зове фудбалски клуб из Малог Орашјаш чије је поновно отварање покренуо управо Петар и у коме је играо са бројем 5. Такође је био оснивач и председник фолклорног друштва Мало Орашје. Био је и члан ловачког удружења села и члан Аирсофт клуб Семендриа. Био је волонтер у време короне, носио је лекове и храну старима. Петар је био велики верник, постио је средом и петаком и цео ускршњи пост. Волео је све људе и није правио разлику ко су и шта имају. Децу је обожавао, а и она њега. Када је погођен 4. маја, престао је и фолклор и фудбал и село је замрло. Недостаје свима, био је омиљен. Највише мени која сам га родила - каже мајка Биљана.

Те ноћи, 4. маја, Пеца је позвао оца око 10 сати и 40 минута и рекао "Тата дођи, поби нас човек у Равном Гају".

Излетели смо из куће муж, два сина и ја и са два аута кренули тамо. Синови су стигли пре нас, пронашли су Пецу и понели га ка ауту. Пошто најмлађи син има бебу, имао је седиште у ауту. Ја сам седиште пребацила напред и Пецу су убацили у кола. У међувремену смо звали Хитну, не само ми већ и остали родитељи који су стигли. Хитна је рекла да је обавештена али није стизала. Браћа су кренула према смедеревском Ургентном центру возећи брзином 160-180 километара на сат, и они су могли сви да изгину. Када су стигли, ургентни центар, није био спремам за пацијенте, па су их људи сами износили.

Када су Пецу убацивали у ауто викали су: "Боле је мртав!" Тако су звали Пециног брата од стрица. Отрчала сам на место злочина и видела Марка са раном на челу. Био је на месту мртав. Ишла сам од детета до детета, био је мрак, ништа се није видело... Деца су кукала и молила за помоћ. Хитна није стизали а деца су крварила. Моји су хитну срели на излазу из Смедерева."

 Петар је најпре примљен у болницу др Драгиса Мишовић, а убрзо је пребачен у Ургентни центар. Имао је неколико прострелних рана у плућима, извађен му је десни бубрег, пробушена му је дијафрагма. Метек, који је остао у грудном кошу је извађен, такође и из бутне кости. Неко време је био прилично добро, опорављао се. Надали смо се најбољем. Али после задње операције стање се погоршало, бивало је све горе... Ушле су неке бактерије, почео је да халуцинира, али је био свестан свега и рекао је докторки да халуцинира. Добио је сепсу и... крај. За три дана - рекла је мајка.

Овај злочин је могао да се спречи!?

"Могао је. Муж је ишао да сведочи док је Пеца био жив. Тог дана је све кренуло на лоше.

 Оно што желимо нико не може да нам врати. На жалост у људе је ушло зло, похлепа, завист. Врло је мало добрих људи. А наша деца су била насмејана, пуна живота, пуна планова и неостварених циљева, срећна са оним што имају и спремни да са другом, братом или пријатељем поделе последњу кору хлеба."

Мислим да сам за данас и превише написала извините. Можда ми је данас такав дан.

Не знам да ли ће икада да прође и буде мало, бар за мрвицу лакше. Фали свакога тренутка, фали у сваком догађају мој весељак. Музика до даске коју више никада нећемо да слушамо. Свакодневни скупови друштва код њега на плацу у маленом собичку уз пуцкетање шпорета на дрва. Целе зиме је спремао кокице у шерпи и пекао палачинке за цело друштво, а он сам их није јео јер постио.

Треба све да се окрене бар за један круг без њега. Све што је важно: и Божић и Нова година, Ускрс, слава, рођендани... све мора да прође бар једном. Како да вас утешим кад и мене бол раздире? Пустите нек боли, плачите...вичите, цутите...све вам је дозвољено у толикој жалости... Ожалите своје дете како само мајка уме.

У Биљаниним речима нема осуде, нема кривца, нема беса ни љутње...нема чак ни питања. Само пустош, празнина, прихватање и бескрајна туга.

"Извините, журим, морам сад на гробље..."

др Славица Плавшић, Dirеktno.rs