Planinarski klubovi iz pokrajine „na krovu“ Irana, Turske...

Div, simbol ove zemlje, koji stoji na 5.671 metar nadmorske visine uvek je velika želja mnogih planinara. Vodič Šardad Šarabijani, rodom iz Irana, uspešno je sproveo turu i grupa od 15 učesnika uživala je u pogledu sa impozantnog krova Irana. Ekipa je bila sastavljena od ljudi iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Severne Makedonije. Šarabijani je deveti put bio na Damavandu i kroz šalu je istakao da sada tamo može da ide i u rikverc.

– Vremenski uslovi su bili maltene najidealniji koje sam do sada imao na akciji, a isto važi i za uspon – kaže za „Dnevnik” Šardad Šarabijani. – Najvažnije je što je ekipa bila fenomenalna. Ljudi iz republika nekadašnje Jugoslavije su bili homogeni, poslušni i svi su dobri planinari.

Prema rečima vodiča, samo jedan učesnik je imao manjih tegoba zbog visinske razlike i to je prevaziđeno.

– Najpre smo stigli u Teheran koji je na 1.600 metara nadmorske visine – objašnjava Šarabijani. – Potom smo otišli u grad Polura, koji je blizu 2.100 metara. Odande smo išli na 2.900, pa na 4.200 gde smo odmarali jedan dan. Na jedan dan aklimatizacije otišli smo na blizu 5.000 metara, a trećeg dana smo krenuli na vrh odakle smo se vratili na 4.200. Tačno u podne smo bili na vrhu gde su svi uživali, kako u pogledu, tako i u dobroj atmosferi.

Najveći uspeh Rumljana

Među klubovima iz Vojvodine koji su ostvarili uspešne uspone ove sezone na vrhove iznad 4.000 i 5.000 metara je i PK „Borkovac” iz Rume.

Članovi PK „Borkovac”, njih 14, popeli su se na najviši vrh severne Afrike – Yebel Tubkal (4.167 m) na planini Atlas u Maroku. Ovo je najveći uspeh kluba kada je reč o visokogorstvu.

Đulija Jarić je prva iz vršačkog PSK „Železničar” koja se popela na najviši vrh Turske, Ararat (5.137 m). Ona je bila i vodič ture koja je trajala sedam dana, a učestvovalo je sedmoro planinara iz Pančeva, Banja Luke i Teslića.

– Prvi kamp nam je bio na 3.200 metara nadmorske visine i tamo smo spavali – priča Đulija Jarić. – Sutra smo išli do drugog kampa na 4.200 i vratili se. To nam je bila aklimatizacija. Sledeći dan smo otišli opet na 4.200 i popodne odmarali, da bismo u jedan posle ponoći krenuli na uspon na vrh.

Polazak ka vrhu nije bio lagan, jer je duvao jak vetar, bila je magla i padao je sneg, pa su planinari jedva čekali da svane i ogreje ih sunce.

– I dalje je, nažalost, bila magla i dosta ljudi se vraćalo – kaže Đulija. – Iz naše grupe smo nas dvoje krenuli ipak ka vrhu. U jednom trenutku je nestalo magle i sve se otvorilo, bilo je fantastično, kao druga dimenzija. Bili smo između oblaka, sinulo je sunce pa se video i prvi greben gde počinje uspon za vrh, videli smo kamp dole i grad. Išli smo još nekih 200 metara uspona do vrha, gde sam na odgovarajuće mesto za to, zalepila nalepnicu kluba da se vidi da je i „Železničar” iz Vršca bio tamo.

Đulija za sledeću godinu planira da proširi ovu turu, jer u okolini Ararata ima i drugih lepih planina, jezera i lokaliteta koje vredi obići.

Atraktivnu akciju vodio je Siniša Carević iz PD „Alma Mons” iz Novog Sada. Na planinski masiv Monte Rosa, u istočnom delu Peninskih Alpa, na granici između Italije i Švajcarske, koji ima 22 vrha iznad 4.000 metara, uputilo se devetoro planinara, sedmoro članova novosadskog kluba, jedan iz Niša i Beograda. Uspešno su izašli na vrh Kastore (4.226 m) prešavši do tamo stazu po snegom i ledom okovanim glečerima. Najpre je ekipa otišla do kampa „Monte Rosa”, odakle je drugog dana krenula na žičaru koja vodi do prevoja na 2.731 m, ali zbog jakog vetra ona nije radila, tako da su gondolom otišli na visinu od 2.000 m, da bi potom uživali u dugom pešačenju do planinarskog doma (3.585 m). Rano ujutru su krenuli na vrh Kastore.

– Vreme je bilo idealno, bez vetra i polako i bezbedno smo prešli „nož” Kastore i na vrh smo izašli nakon tri sata uspona – priča Siniša Carević, koji je prvi put vodio akciju na ovaj impresivni masiv. – Na vrhu smo uživali u pogledu na okolne vrhove, Mon Blan, Gran Paradizo, Materhorn i druge iznad četiri hiljade metara. Svi smo oduševljeni Monte Rosom, to je carstvo glečera i kada nema vetra pređe se bez problema. Najspecifičniji i najatraktivniji deo je upravo „nož” koji je završni deo uspona. Greben je širok možda pola metra i sa obe strane su litice. S jedne strane gledate u Italiju, s druge u Švajcarsku. Vratićemo se sledeće godine ponovo, samo na neke druge vrhove, najverovatnije u sklopu priprema i aklimatizacije za Mon Blan.

K. Bugarski