Парох необичне капеле у немачком логору Сталаг IX Ц

. Тај иконостас по много чему је интересантан, а каже се да ужива Унескову заштиту не због уметничке него историјске вредности. Кад год се помене то његово дело које данас краси капелу Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду, неизоставно се наводи да је настало током Самојловог заробљеништва у Другом светском рату у немачком логору “Сталаг IX Ц” у Бухенвалду. У том логору је 1943. једна од барака преуређена у капелу, а он је одрадио сликарски и дуборезачки део посла. За дрвену конструкцију послужили су му железнички храстови прагови. На иконостасу је насликао Светог Саву и Христа, коме су руке везане ужадима, али су и раздвојене, што представља тежњу ка ослобођењу. У послу су му помагали остали логораши који су се одрицали пакета и следовања у замену за алат који је направљен од челичних отпадака и коњских потковица. После рата иконостас је пренет у тадашњу Југославију  и постављен у капелу Учитељске школе „Краљица Наталија“ у Београду, а 1953. пребачен у Храм Рођења Светог Јована Крститеља.     

Међу онима који су помагали да се од логорашке капеле далеко од родне груде направи храм и који је у њему служио Богу био је карловачки свештеник Димитрије Мратниковић. Старији Карловчани још увек памте тог наочитог проту, старешину Саборне цркве, вредног и савесног пароха, врсног познаваоца карловачког појања. Пишући у књизи „Отргнути од заборава“ о карловачким свештеницима сахрањеним на Чератском гробљу од 18. века до осамдесетих година 20. века, протосинђел hayi др Стефан Чакић је дужну пажњу посветио и проти Мратниковићу, не пропустивши податак да је Други светски рат провео као заробљеник у Немачкој, одакле се вратио у домовину и породици 1945. године. Међутим, иза тог сувопарног податка да је био ратни заробљеник крију се многи детаљи, који су остали карловачкој и широј јавности непознати.

Димитрије Мратниковић, рођени Земунац (1910), у Карловцима се накратко обрео први пут по завршетку Богословије у Сарајеву, у којој му је стриц Милан био професор и васпитач, 1931. године. Тада је у Саборној цркви рукоположен у чин ђакона, а убрзо и за презвитера. Најпре је као свештеник службовао у Петровчићу, а потом у Бољевцима до фебруара 1941. године када је мобилисан.

Седиште пука у који је послат било је у Раљи. Морао је да замени мантију војничком униформом, али је ипак на шајкачу окачио крст од ширита. Добио је чин капетана друге класе. У његовом логорашком картону пише да је заробљен у Младеновцу 15. априла 1941. Завршио је у једном од немачких заробљеничких логора, који су  били познати као Сталаг. Немци су одвојено држали војнике од официра, па је прота Мратниковић као капетан друге класе првобитно био распоређен у логор „Офлагу ВИ Б“, намењен официрском кадру, у Бохолту у Вестфалији, добивши број 3760.

И у заробљеништву прота је обављао своју свештеничку мисију - у „Офлагу ВИ Б“ од 3. јула 1941. до 7. марта 1944, а онда и у „Сталагу IX Ц“. Исповедао је, служио опела, касније и богослужња, сахрањивао, па чак и венчавао. Према једном документу писаном на француском језику из априла 1945. венчао је затвореника Невесињца Миленка Yеlatovića са извесном Алином из Кијева која је радила у логору.Како су затвореници, па и сам Мратниковић проводили дане, донекле се може докучити из часописа „Наша слога“ који је издаван у логору „Сталаг ВИ Ф“. Часопис је конципиран тако да бодри заробљенике и одржава им морал. Објављивани су поетски, литерарни и сликарски радови логораша. За јануарски број 1944. Димитрије Мратниковић написао је уводник о Божићу. Часопис је доносио вести из спорта, организовао конкурсе за литерарне радове (при чему се наградни фонд састојао од цигарета), објављивао имена умрлих у рубрици „у спомен“. Судећи према неколико бројева из 1944. године, у поменутом логору прикупљали су  помоћ за децу избеглице у домовини, имали су позоришну трупу за коју су склепали позорницу. Чак су и комеморативно вече Алекси Шантићу одржали. Организовали су и предавања у оквиру „Народног универзитета“ који су основали, а један од предавача с темама из теологије био је прота Димитрије. Августовски број „Наше Слоге“ 1944. донео је прилог са сликама о капели у „Сталагу IX Ц“ у који је он у међувремену пребачен.

Иако далеко од наше средине наш попа Мита нас није заборавио. Из његових писама сада тек видимо колико је био везан за нашу средину и колико је велико било његово другарство према нама. Прешавши у „Сталаг IX Ц“  успео је да оствари, уз сарадњу својих нових другова, своју највећу жељу да сагради храм Божији, чије слике доносимо на овој страни.  Другови под руководством нашег познатог архитекте (сада рат. заробљеника) Самоилова, нису жалили труда да од једне обичне заробљеничке бараке створе храм Божији. У то своје дело су унели не само наше национално и религиозно осећање већ и један добар део наше народне уметности – дуборез и сликарство“, пише „Наша слога“.

Два месеца након ослобађања, прота Мратниковић отворио је душу и ставио на папир осећања, ишчекујући скори повратак кући, супрузи Љубици и деци, Душану и Светлани.

„Непотребно је говорити шта смо ми све препатили за ове четири године. Колико бесаних ноћи, колико топлих жеља упућених нашим милима и драгима. Колико немаштине и глади доживесмо у овој земљи која се бусала у груди са својом цивилизацијом и културом и која је сматрала себе за водитељицу европских народа.Ту њихову културу осетисмо већ првога дана када нам око врата прикачише заробљенички број, а на одела нам ударише фамозно К. Г. да би потенцирали велику разлику између „ОБЕРМЕНСЋ-а и УНТЕРМЕНСЋ-а.“ Мучисмо се и патисмо, али не клонусмо под теретом крста ни онда, када је наш душманин ликовао из победе у победу, не клонусмо ни онда, када нам ти носиоци културе рекоше, да се ми више никада нећемо вратити својим домовима...“, стоји између осталог у писму.

Зорица Милосављевић