Paroh neobične kapele u nemačkom logoru Stalag IX C

. Taj ikonostas po mnogo čemu je interesantan, a kaže se da uživa Uneskovu zaštitu ne zbog umetničke nego istorijske vrednosti. Kad god se pomene to njegovo delo koje danas krasi kapelu Rođenja Svetog Jovana Krstitelja na Centralnom groblju u Beogradu, neizostavno se navodi da je nastalo tokom Samojlovog zarobljeništva u Drugom svetskom ratu u nemačkom logoru “Stalag IX C” u Buhenvaldu. U tom logoru je 1943. jedna od baraka preuređena u kapelu, a on je odradio slikarski i duborezački deo posla. Za drvenu konstrukciju poslužili su mu železnički hrastovi pragovi. Na ikonostasu je naslikao Svetog Savu i Hrista, kome su ruke vezane užadima, ali su i razdvojene, što predstavlja težnju ka oslobođenju. U poslu su mu pomagali ostali logoraši koji su se odricali paketa i sledovanja u zamenu za alat koji je napravljen od čeličnih otpadaka i konjskih potkovica. Posle rata ikonostas je prenet u tadašnju Jugoslaviju  i postavljen u kapelu Učiteljske škole „Kraljica Natalija“ u Beogradu, a 1953. prebačen u Hram Rođenja Svetog Jovana Krstitelja.     

Među onima koji su pomagali da se od logoraške kapele daleko od rodne grude napravi hram i koji je u njemu služio Bogu bio je karlovački sveštenik Dimitrije Mratniković. Stariji Karlovčani još uvek pamte tog naočitog protu, starešinu Saborne crkve, vrednog i savesnog paroha, vrsnog poznavaoca karlovačkog pojanja. Pišući u knjizi „Otrgnuti od zaborava“ o karlovačkim sveštenicima sahranjenim na Čeratskom groblju od 18. veka do osamdesetih godina 20. veka, protosinđel hayi dr Stefan Čakić je dužnu pažnju posvetio i proti Mratnikoviću, ne propustivši podatak da je Drugi svetski rat proveo kao zarobljenik u Nemačkoj, odakle se vratio u domovinu i porodici 1945. godine. Međutim, iza tog suvoparnog podatka da je bio ratni zarobljenik kriju se mnogi detalji, koji su ostali karlovačkoj i široj javnosti nepoznati.

Dimitrije Mratniković, rođeni Zemunac (1910), u Karlovcima se nakratko obreo prvi put po završetku Bogoslovije u Sarajevu, u kojoj mu je stric Milan bio profesor i vaspitač, 1931. godine. Tada je u Sabornoj crkvi rukopoložen u čin đakona, a ubrzo i za prezvitera. Najpre je kao sveštenik službovao u Petrovčiću, a potom u Boljevcima do februara 1941. godine kada je mobilisan.

Sedište puka u koji je poslat bilo je u Ralji. Morao je da zameni mantiju vojničkom uniformom, ali je ipak na šajkaču okačio krst od širita. Dobio je čin kapetana druge klase. U njegovom logoraškom kartonu piše da je zarobljen u Mladenovcu 15. aprila 1941. Završio je u jednom od nemačkih zarobljeničkih logora, koji su  bili poznati kao Stalag. Nemci su odvojeno držali vojnike od oficira, pa je prota Mratniković kao kapetan druge klase prvobitno bio raspoređen u logor „Oflagu VI B“, namenjen oficirskom kadru, u Boholtu u Vestfaliji, dobivši broj 3760.

I u zarobljeništvu prota je obavljao svoju svešteničku misiju - u „Oflagu VI B“ od 3. jula 1941. do 7. marta 1944, a onda i u „Stalagu IX C“. Ispovedao je, služio opela, kasnije i bogoslužnja, sahranjivao, pa čak i venčavao. Prema jednom dokumentu pisanom na francuskom jeziku iz aprila 1945. venčao je zatvorenika Nevesinjca Milenka Yelatovića sa izvesnom Alinom iz Kijeva koja je radila u logoru.Kako su zatvorenici, pa i sam Mratniković provodili dane, donekle se može dokučiti iz časopisa „Naša sloga“ koji je izdavan u logoru „Stalag VI F“. Časopis je koncipiran tako da bodri zarobljenike i održava im moral. Objavljivani su poetski, literarni i slikarski radovi logoraša. Za januarski broj 1944. Dimitrije Mratniković napisao je uvodnik o Božiću. Časopis je donosio vesti iz sporta, organizovao konkurse za literarne radove (pri čemu se nagradni fond sastojao od cigareta), objavljivao imena umrlih u rubrici „u spomen“. Sudeći prema nekoliko brojeva iz 1944. godine, u pomenutom logoru prikupljali su  pomoć za decu izbeglice u domovini, imali su pozorišnu trupu za koju su sklepali pozornicu. Čak su i komemorativno veče Aleksi Šantiću održali. Organizovali su i predavanja u okviru „Narodnog univerziteta“ koji su osnovali, a jedan od predavača s temama iz teologije bio je prota Dimitrije. Avgustovski broj „Naše Sloge“ 1944. doneo je prilog sa slikama o kapeli u „Stalagu IX C“ u koji je on u međuvremenu prebačen.

Iako daleko od naše sredine naš popa Mita nas nije zaboravio. Iz njegovih pisama sada tek vidimo koliko je bio vezan za našu sredinu i koliko je veliko bilo njegovo drugarstvo prema nama. Prešavši u „Stalag IX C“  uspeo je da ostvari, uz saradnju svojih novih drugova, svoju najveću želju da sagradi hram Božiji, čije slike donosimo na ovoj strani.  Drugovi pod rukovodstvom našeg poznatog arhitekte (sada rat. zarobljenika) Samoilova, nisu žalili truda da od jedne obične zarobljeničke barake stvore hram Božiji. U to svoje delo su uneli ne samo naše nacionalno i religiozno osećanje već i jedan dobar deo naše narodne umetnosti – duborez i slikarstvo“, piše „Naša sloga“.

Dva meseca nakon oslobađanja, prota Mratniković otvorio je dušu i stavio na papir osećanja, iščekujući skori povratak kući, supruzi Ljubici i deci, Dušanu i Svetlani.

„Nepotrebno je govoriti šta smo mi sve prepatili za ove četiri godine. Koliko besanih noći, koliko toplih želja upućenih našim milima i dragima. Koliko nemaštine i gladi doživesmo u ovoj zemlji koja se busala u grudi sa svojom civilizacijom i kulturom i koja je smatrala sebe za voditeljicu evropskih naroda.Tu njihovu kulturu osetismo već prvoga dana kada nam oko vrata prikačiše zarobljenički broj, a na odela nam udariše famozno K. G. da bi potencirali veliku razliku između „OBERMENSĆ-a i UNTERMENSĆ-a.“ Mučismo se i patismo, ali ne klonusmo pod teretom krsta ni onda, kada je naš dušmanin likovao iz pobede u pobedu, ne klonusmo ni onda, kada nam ti nosioci kulture rekoše, da se mi više nikada nećemo vratiti svojim domovima...“, stoji između ostalog u pismu.

Zorica Milosavljević