Одбор САНУ о „министаркама”, лингвисткиње нуде доказе

Министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог Гордана Чомић рекла је да та два закона треба да омогуће сваком да осети да живи у мало праведнијем друштву.

Овај закон треба да омогући унапређење родне равноправности, систематично уређење и јачање институционалних механизама за родну равноправност, као и прецизирање обавеза послодаваца и органа јавне власти у погледу планирања и спровођења мера за унапређења родне равноправности.

После 2009. године коначно смо добили нови, модеран, кровни закон у овој области, који ће омогућити женама и мушкарцима једнаке услове да живе, раде и развијају се, јер једино такво друштво може да иде напред - навела је потпредседница Владе и председница Координационог тела за родну равноправност Зорана Михајловић и додала да Закон о родној равноправности треба да омогући да нико више не може да уз биографију за посао тражи и слику, нити да пита жену да ли планира брак или рађање деце.

Неки примери именица које Одбор наводи у свом допису као неприхватљиве постоје у Речнику српскога језика 2011. године: “дописница” је именица која има два значења 1. “поштанска карта” 2. “жена дописник” (стр. 292). Други примери које Одбор наводи постојали су у Речнику српскохрватскога књижевног језика, те се свако може уверити да је у 1. тому те књиге из 1967. постојала именица “говорница” у значењу “женска особа говорник” (стр. 517,  потврда је нађена у Београду 1937. године!).

Такође, компаније ће, како је рекла, бити у обавези да имају одређени проценат жена у управљачким телима, а квоте су неопходне барем у почетку, како би ту ситуација почела да се мења, јер би, додала је, требало да имамо више жена и тамо где се одлучује о новцу. Подсетимо, prеthodnim законом одређено је учешће жена на управљачким функцијама које контролише државни апарат од 30 одсто, али тај проценат није постизан, нарочито кад је у питању локални ниво. Компаније су биле посебна прича, а новим законом предвиђена је и свеобухватна кампања подизања свести о неопходности родне равноправности и у областима на које до сада није обраћана посебна пажња: осим корпорација, о родној равноправности учиће се и у школама.

Наравно да овај закон није прошао без контроверзи. Одбор за стандардизацију српског језика упутио је јавне примедбе, везане за промене у нормирању српског језика, а које се односе на инсистирање на равноправној употреби именица који означавају носиоце функција или врсте рада у женском и мушком роду, именујући министарке које су учествовале у његовом одлучивању као „министарке”.

„Закон о родној равноправности директно залази у проблематику српскога стандардног језика, јер прописује, чак под претњом казни, и употребу родно сензитивног језика. А нормирање употребе стандардног језика није нити може бити у ингеренцији Владе, него искључиво у ингеренцији језичке струке и науке. Србистичку струку и науку у погледу свих питања стандардизације српскога језика представља Одбор за стандардизацију српскога језика. Један од задатака Одбора јесте и давање предлога државним органима ради сврсисходних решења у области језичке политике”, наводи се у саопштењу одбора и додаје да су одредбе овог закона „у супротности са целом историјом норме српскога књижевног језика, а самим тим и са његовим системским и структурним правилима”.

Одбор за стандардизацију српскога језика сматра да Закон о родној равноправности подразумева директивну језичку политику, тј. наметање језичких облика несвојствених творбеносемантичкој структури српскога језика (као нпр.: водичица/водичкиња, ватрогаскиња/ватрогасиља, психолошкиња, вирусолошкиња, филолошкиња, боркиња..., а шта тек рећи за бекицу - “жену бека”, центархалфкињу или центархалфицу?!) или пак лексичкосемантичкој структури српскога језика (нпр.: да ли је академкиња “жена академац” или “жена академик”, да ли је тренерка “жена тренер” или “спортска одећа”, да ли је генералка “жена генерал”, “генерална проба”, “генерална поправка” или “генерално чишћење”, односно: како гласи облик за “жену носача/носиоца”: носилица/носиља/носиљка; а за “жену дописника” - дописница, или за “жену говорника” - говорница, и да не набрајамо више”. Дате и сличне лексеме не да нису својствене српском стандардном језику, него представљају насиље над његовим законитостима, и потпуно негирање либералне језичке политике. Као да су се предлагачи закона угледали на Хрвате, који годинама измишљају речи и на силу их гурају у језик, истакнуто је у саопштењу.

Реаговала је и група стручњакиња за феминистичку лингвистику и србистику, истичући да овај допис показује да је сваки монопол опасан, а да је “научни” монопол погубан.

“Брига за очување и неговање српског језика” као један од задатака Одбора свакако не почива на пракси употребе наводника када се у тексту реферира на женске особе (министарке, економисткињу и физичарку), јер претпоставља друго намеравано значење речи, у овом случају женских особа. Одредбе Закона о родној равноправности нису “у супротности са целом историјом норме српскога књижевног језика” јер је употреба именица у женском роду које означавају називе професија, титула и занимања жена део дуге историје српског књижевног језика.

Одбор као неприхватљиву наводи и именицу “вирусолошкиња” или баш ону реч коју су проф. др Марина Николић и др Светлана Слијепчевић Бјеливук уврстиле у нов Речник појмова из периода епидемије ковида, који је настао као посебан пројекат Одсека за стандардни језик Института за српски језик САНУ, речено је у саопштењу које су потписале лингвисткиње др Маргарета Башарагин, др Валентина Бошковић Марковић, професорка емерита Свенка Савић, Марјана Стевановић и проф. др Светлана Томић.

Међу одредбама новог Закона нашло се и оно по којем су средства јавног информисања дужна да кроз своје програме развијају свест о равноправности заснованој на полу, као и да предузимају одговарајуће мере ради измене друштвених и културних образаца, обичаја и сваке друге праксе, који условљавају стереотипе, предрасуде и дискриминацију утемељену на идеји о подређености, односно надређености одређеног пола. Другим речима, информације у средствима јавног информисања, укључујући и оглашавање, не могу да садрже податке којима се ствара или подстиче родна дискриминација.

Забрањено је изражавање мржње и омаловажавање жена и мушкараца, као и јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености жена и мушкараца, односно на родним стереотипима.

Свако, без обзира на пол односно род, има право на једнаке могућности учешћа у одлучивању и управљању јавним пословима и право да под равноправним условима ступа у јавне службе и на јавне функције. Народна скупштина, Влада и други органи, у оквиру својих изборних права, као и у вршењу права овлашћеног предлагача кандидата за избор у колегијалне републичке и друге органе, примењују принцип родне равноправности и предузимају посебне мере којима ће се поступно обезбедити најмање 40 одсто представника мање заступљеног пола приликом предлагања кандидата, избора и именовања у колегијалне републичке и друге органе, приликом образовања сталних и повремених радних тела и приликом предлагања састава сталних делегација које представљају Републику Србију у међународним телима. Политичке странке и други овлашћени предлагачи, приликом утврђивања и предлагања листе кандидата за избор посланика и одборника, као и приликом одређивања лица са листе за посланике и одборнике, дужни су да поштују принцип родне равноправности и да предузимају посебне мере којима ће поступно обезбедити да на листама кандидата буде најмање 40 процената представника мање заступљеног пола.

Средства јавног информисања дужна су да користе родно осетљив језик, да извештавају родно осетљиво и избалансирано, без сензационализма и изношења детаља из породичног и приватног живота, да развијају свест о родној равноправности како би се искоренили друштвени и културни обрасци, обичаји и пракса засновани на родним стереотипима, предрасудама и родној дискриминацији и смањило родно засновано насиље и насиља према женама. Ради повећања родне осетљивости извештавања и елиминисања сексистичких и мизогиних медијских садржаја, средства јавног информисања дужна су да предузимају мере са циљем унапређења компетенција новинара и уредника. Како ће на то реаговати комерцијалне телевизије које емитују ријалити програме, пуне сцена физичког, психичког и сексуалног насиља према женама, остаје да се види.

Ивана Радоичић