Новосадски печат на сребру из 18. века
Новосађанима сребро у 18. веку није служило само за обликовање накита већ се користило и за израду свакодневних употребних предмета – свећњака и чирака за осветљавање, есцајга за јело, кандила за цркве и домаћинства...
Још важније, што говори о културном и економском животу неке средине, јесте чињеница да су ти, данас драгоцени, предмети примењене уметности израђивани и у Новом Саду. Сребрна галантерија је, наравно, купована и у Бечу, Пешти и где све не, али се производило и овде.
Данас, нажалост, није много тога сачувано те су сребрни комади с новосадским жигом из 18. века прави мамац за све колекционаре и љубитеље аутентичних вредности. Неки траже стари Беч, а ми ловимо стари Нови Сад.
Оно што је сачувано углавном се налази у фонду Музеја града Новог Сада. У приватним колекцијама готово да га и нема. Има у Новом Саду и Београду у приватним збиркама и прескупих комада „фабржеа” или Јозефа Хофмана али „новосадске три куле” ретко се нађу.
Како је за „Дневник” испричала музејска саветница Музеја града Новог сада Љиљана Лазић, један од предмета који илуструју шта је у новосадским домовима било на столовима и шта је израђивано у кујунџијским радионицама је и сланик с краја 18. века. Израђен је од ливеног сребра и украшен техникама цизелирања и позлаћивања. Сланик је прописно означен с две ознаке, утиснуте на спољној страни. Једна ознака је градски жиг Новог Сада, а друга је правоугаона ознака с иницијалима ИМ (Иосепх Мистрововић).
Издужена овална зделица, изнутра позлаћена, почива на четири козје ножице које се од колена шире у тролисте. Та елегантна посудица с ознаком Новог Сада израђена је у стилу Луја XVI. У стручној литератури градски жиг Новог Сада региструје се тек крајем 18. века, мада су новосадске кујунџије већ 1748. године биле обавезне да своје израђевине прописно обележавају, што подразумева да је већ тада Магистрат прописао и градски жиг. На то упућују и предмети сачувани у новосадским црквама (кадионица и неколико кандила из Алмашке цркве, о којима је писао историчар уметности Љубомир Вујаклија). Градски жиг Новог Сада је била овална пунца у којој су представљене три куле око којих је укомпонован број 13, с голубицом при врху или без ње.
– Ознака мајстора на нашем сланику је ИМ; могуће да је то Јосиф Мистрововић, који је живео и радио у Новом Саду, али је био члан и будимског цеха. Звање мајстора је стекао 1769. године, што значи да му је главна активност била у последњој трећини 18. века, при крају којег је и израђен наш предмет, некада у власништву новосадског лекара, колекционара и градоначелника др Бранка Илића – рекла је Љиљана Лазић.
Дејан Урошевић