Novosadski pečat na srebru iz 18. veka
Novosađanima srebro u 18. veku nije služilo samo za oblikovanje nakita već se koristilo i za izradu svakodnevnih upotrebnih predmeta – svećnjaka i čiraka za osvetljavanje, escajga za jelo, kandila za crkve i domaćinstva...
Još važnije, što govori o kulturnom i ekonomskom životu neke sredine, jeste činjenica da su ti, danas dragoceni, predmeti primenjene umetnosti izrađivani i u Novom Sadu. Srebrna galanterija je, naravno, kupovana i u Beču, Pešti i gde sve ne, ali se proizvodilo i ovde.
Danas, nažalost, nije mnogo toga sačuvano te su srebrni komadi s novosadskim žigom iz 18. veka pravi mamac za sve kolekcionare i ljubitelje autentičnih vrednosti. Neki traže stari Beč, a mi lovimo stari Novi Sad.
Ono što je sačuvano uglavnom se nalazi u fondu Muzeja grada Novog Sada. U privatnim kolekcijama gotovo da ga i nema. Ima u Novom Sadu i Beogradu u privatnim zbirkama i preskupih komada „fabržea” ili Jozefa Hofmana ali „novosadske tri kule” retko se nađu.
Kako je za „Dnevnik” ispričala muzejska savetnica Muzeja grada Novog sada Ljiljana Lazić, jedan od predmeta koji ilustruju šta je u novosadskim domovima bilo na stolovima i šta je izrađivano u kujundžijskim radionicama je i slanik s kraja 18. veka. Izrađen je od livenog srebra i ukrašen tehnikama cizeliranja i pozlaćivanja. Slanik je propisno označen s dve oznake, utisnute na spoljnoj strani. Jedna oznaka je gradski žig Novog Sada, a druga je pravougaona oznaka s inicijalima IM (Ioseph Mistrovović).
Izdužena ovalna zdelica, iznutra pozlaćena, počiva na četiri kozje nožice koje se od kolena šire u troliste. Ta elegantna posudica s oznakom Novog Sada izrađena je u stilu Luja XVI. U stručnoj literaturi gradski žig Novog Sada registruje se tek krajem 18. veka, mada su novosadske kujundžije već 1748. godine bile obavezne da svoje izrađevine propisno obeležavaju, što podrazumeva da je već tada Magistrat propisao i gradski žig. Na to upućuju i predmeti sačuvani u novosadskim crkvama (kadionica i nekoliko kandila iz Almaške crkve, o kojima je pisao istoričar umetnosti Ljubomir Vujaklija). Gradski žig Novog Sada je bila ovalna punca u kojoj su predstavljene tri kule oko kojih je ukomponovan broj 13, s golubicom pri vrhu ili bez nje.
– Oznaka majstora na našem slaniku je IM; moguće da je to Josif Mistrovović, koji je živeo i radio u Novom Sadu, ali je bio član i budimskog ceha. Zvanje majstora je stekao 1769. godine, što znači da mu je glavna aktivnost bila u poslednjoj trećini 18. veka, pri kraju kojeg je i izrađen naš predmet, nekada u vlasništvu novosadskog lekara, kolekcionara i gradonačelnika dr Branka Ilića – rekla je Ljiljana Lazić.
Dejan Urošević