НЕУМОРНИ ВИНОГРАДАР НА ЊИВИ БОЖЈОЈ Владика сремски Василије обележио јубилеј; 45 година на челу Епархије

Тачније, седамдесет и осмог познатог епископа, који су, од апостолских времена Светих Епенета и Андроника, ширили реч Јеванђеља на подручју античког града Сирмијума и читаве римске провинције Паноније Секунде, која ће се, током бурне историје развити у данашњи Срем.Архијереј који изражава тако дугу и древну традицију, свакако представља најистакнутијег становника малог места, које се већ вековима слави као српски културни и духовни центар.

Значај овакве личности тим је већи, уколико на катедри славне дијецезе седи већ 37 година, и нарочито, уколико се за његову сретну и агилну управу нераскидиво везује величанствена обнова црквеног живота, који је био потпуно маргинализован и систематски урушаван, још од почетка Другог светског рата. Када је, 1986. године, из далеке Аустралије, Епископ Василије дошао у Епархију сремску, фрушкогорске монашке обитељи лежале су оскрнављене, запуштене и напуштене, као самртници на одру, онако како су их оставили фашистички окупаторски војници, након дивљачких пустошења.

Још од како му је глава први пут овенчана архијерејском митром, пре тачно 45 година, млади апостолски прејемник је разумео да је први задатак генерације архијереја, који су служили у тако специфичном времену, „поновно усправљање Лествица Јаковљевих које нас из палог света воде у Царство небеско“, односно свеобухватна обнова и темељна реконструкција девастираних српских светиња. Сада видљиви, слободно можемо написати, импресивни резултати таквих настојања сведоче о готово пола века љубави, жртве и посвећености који су нештедице уложени у овај велики подвиг.

Преосвећени Владика Василије (Васо Вадић) рођен је 10. децембра 1946. године, у селу Опсјечко, у општини Челинац, поред Бања Луке. Растао је као најмлађе, десето дете Луке и Јованке Вадић, честитих и сиромашних православних хришћана, који су у души будућег архијереја, још у најранијем детињству, ударили чврст темељ постојане вере и потпуне љубави према Христовој Цркви. Ове врлине одиграће пресудну улогу у суочавању десетогодишњег дечака са великом трагедијом, која је болно обележила овај део његовог живота. На Бадњи дан, 1956. године, после краће болести, умире му отац и он постаје сироче, о којем се старају мајка и старија браћа.

По завршетку основне школе у родном месту, 1961. године, одлази у манастир Гомирје, у Горском Котару, где постаје искушеник. Азбуку монашког подвига учио је, под веома оскудним материјалним условима, у опустошеној и полуразрушеној светињи, коју су 1602. године подигли монаси манастира Крке. Код свог првог духовног оца, игумана Мирона (Мирића), остаје до 1964. године, када се уписује у Богословију Света Три Јерарха, у манастиру Крки, са благословом епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића). Следећи речи Светог апостола Павла: „Опомињите се својих учитеља, који вам казиваше ријеч Божију... и угледајте се на вјеру њихову“ (Јев. 13,7) и сећајући се, неретко, доброг игумана Мирона, владика господин Василије у разговору посебно наглашава како он није имао високо богословско образовање – али је био искрено и до краја одан монашком завету, православној Цркви и свом народу.

Његов духовни развој у манастиру Крки, где ће провести наредних петнаест година, надзирао је тада игуман, ректор тамошње Богословије и каснији митрополит дабробосански Николај (Мрђа). По одслуженом војном року, 20. децембра 1966. године, примио је монашки постриг, у чину мале схиме, од епископа далматинског Стефана (Боце). О тадашњим горким и опасним искушењима Православне Цркве сведочи и податак да је монашење Василија (Вадића) било прво које је у манастиру Крки обављено након Другог светског рата. С временом, овде је прешао читаву лествицу монашких послушања и дужности. На Божић 1967. године, у Шибенику, рукоположен је у чин јерођакона, док је за протођакона, са правом ношења црвеног појаса, произведен на крају петог разреда Богословије, коју је са одличним успехом завршио 1971. године.

Епископ далматински Стефан препоручио је затим јерођакона Василија Светом Архијерејском Синоду и он одлази на Православни теолошки факултет Румунске Православне Цркве у Букурешту, где остаје пуне четири године. Све испите на овој високој образовној институцији полагао је на румунском језику. По завршетку студија, вратио се у Крку, где је постављен за суплента Богословије и где је, на Видовдан 1976. године, рукоположен за јеромонаха. Тамо је обављао одговорну васпитачку дужност и био предавач на предметима: Литургика, Латински језик и Библијска историја. Будући да је свој психолошки профил обликовао управо у овој православној светињи, нарочито се старао о редовном одржавању богослужења и уредном поретку манастирског типика. У чин синђела унапређен је исте године, на Крстовдан.

У складу са договором Англиканске и Српске Православне Цркве, из 1973. године, Комитет Британског савета цркава стипендирао је овдашња свештена лица, током једне или две године, проведене на неком од енглеских kolеya или универзитета. Испуњавајући молбу даровитог синђела, Свети Архијерејски Синод послао га је на последипломске студије у Оксфорд, 1977. године. Овде је, на пример, слушао и предавања чувеног професора Тимотија Вера, потоњег архимандрита и митрополита диоклијског Калистоса, на предметима Историја хришћанске Цркве и Монашки живот. У Енглеској га затиче и избор за епископа аустралијског и новозеландског, на редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора, 1978. године.Наречење новоизабраног јерарха обавио је патријарх српски Герман (Ђорић), у присуству више архијереја, свештенства и мноштва верног народа, 2. септембра 1978. године. Наредног дана, ведрог и сунчаног 3. септембра, са литијом је прешао из палате српске Патријаршије у београдски Катедрални храм, где је хиротонисан на Светој архијерејској литургији, коју су служили патријарх српски Герман и епископи: жички Стефан (Боца) и врањски Доментијан (Павловић).

Владика Василије је био на челу Епархије аустралијско-новозеландске пуних осам година (1978–1986), као њен други јерарх, после управе епископа Николаја (Мрђе). По приспећу у Аустралију, млади архипастир остаје погођен и тешко разочаран дубоком подељеношћу српске заједнице. Са неисцрпном енергијом и одлучном посвећеношћу својој мисији, он обилази и сабира наш народ, расејан по непрегледном простору Аустралије, Новог Зеланда и Јужне Африке; поучава, саветује, организује црквено-школске општине, око којих се окупљају верници, рукополаже младе свештенике и договара изградњу храмова и народних сала. Да би се некако супротставио даљем напредовању већ уврежене националне „неслоге“, сазвао је Сабор српске омладине, на ком су предавања држали најугледнији интелектуалци, теолози и архимандрити. Боравак Епископа Василија у „предивној и пребогатој Аустралији“, где је уживао топло гостопримство те далеке државе, имао је за исход подизање манастира Светог Саве – „из темеља“, као и нових храмова, сала и парохијских домова. На тај начин, енергично се супротстављао погубним, асимилаторским процесима, који су њихов културни и национални идентитет осуђивали на потпуно ишчезнуће, „у мору протестантизма или заводљивој, духовној пустињи савремене цивилизације“.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 23. маја 1986. године, аустралијско-новозеландски Епископ постављен је за архијереја Епархије сремске, са седиштем у Сремским Карловцима. У трон епископа сремских, у Катедралном храму Светог оца Николаја, уведен је 15. јуна 1986. године, руком тадашњег администратора епархије, епископа жичког Стефана, од ког је примио и монашки постриг у манастиру Крки и све остале хиротесије.

Долазак Епископа Василија на чело Епархије сремске, поклопио се са вртоглавом променом политичких околности, које су готово пола века господариле људским судбинама на овим просторима. Након слома ригидног комунизма, државни руководиоци почели су да воде много коректнији и добронамернији дијалог са представницима Православне Цркве. За непуних десет година, од његовог ступања у високи трон блажених карловачких архијереја, Епископ сремски Василије, почевши од срушеног Шишатовца, успео је да оживи све монашке обитељи своје епархије. Заједно са патријархом српским Германом, у Шишатовцу, положио је „Повељу о обнови фрушкогорских манастира“, 1987. године, молитвено најавивши њихову, у историји најобимнију и најзахтевнију, а у исто време и најбржу и најуспешнију, материјалну и духовну реконструкцију. Данас су сви ови манастири обновљени и уређени, а 2013. године почела је изградња и последњег ратног страдалника, манастира Бешенова. У исто време, основана су и подигнута три нова манастира, Свете Петке у Беркасову, Светог Василија Острошког у Манђелосу и Светог апостола Марка у Новим Карловцима. Саградивши нови, велелепни конак манастира Раковца, као своју задужбину, Епископ Василије сврстао се међу ктиторе фрушкогорских светиња. У двадесет сремских манастира, уз непрестани, мукотрпни подвиг, за спас рода српског, али и читавог човечанства, Богу се свакодневно моли 200 монашких лица, од којих је велику већину замонашио управо Епископ Василије. Пре 27 година, у читавом Срему живело је укупно 43 монаха и монахиња.

Његовом заслугом, у Сремским Карловцима основана је фабрика свећа и обновљена је Српска манастирска штампарија. Очинском бригом Епископа сремског Василија оживљена је и Карловачка богословија, а у крило Цркве враћене су зграде Семинара, Стефанеума, Српског дома, фабрике свећа и Црквене општине. Стари сјај добила су поново сва три карловачка храма, при чему је свакако највећи подухват представљала обнова Саборне цркве Светог оца Николаја. Његовим залагањем и љубављу, у манастиру Беочину, Свети Варнава Хвостански и Беочински проглашен је за исповедника вере, док су његове свете мошти извађене из мрачног гроба и предане народу Божијем на молитву и утеху.

Напослетку, најубедљивије сведочанство о личности овог заслужног православног архијереја могу представљати његови гестови дубоког, хришћанског саосећања према несрећнима, слабима и немоћнима. Када су се, пред крај прошлог века, оне године када је грмело на Светога Саву, колоне српског народа са свештенством – бежећи од погрома, олуја и бљесака у Српској Крајини – појавиле на сремачким друмовима, Владика Василије широм им отвара врата своје душе, свога срца и дома, своје Цркве. Није постављао превише питања, прелазио је ћутке преко многих одговора и примио је око 40 свештеника са њиховим породицама, збринувши их по разним парохијама. Тих апокалиптичних дана и месеци, по црквеним општинама и парохијама прикупљене су тоне хране, одеће, обуће и других потрепштина, управо за оне којима је то било на корист и потребу.