Наши странци: Ученица Титове школе на Андима

Као мастер шпанског језика и књижевности Универзитета Хаена у Адалузији, већ пет година лектор је на катедри за романистику новосадског Филозофског факултета. Координатор је за културу Ибероамеричког центра, била професор при Институту „Сервантес“ у Београду од 2004. до 2018, а у „Змај Јовиној“ гимназији две године предавала свој матерњи језик. Почетком века је основала приватну школу шпанског “Латина“, коју уз помоћ ћерки и данас води. Као и други хиспанци, тешко разликује гласове „б“ и „в“, па ученицу Весну назове - Бесна.

- Мој родни Ла Паз је највиша престоница на свету - сетно прича о свом завичају. - Боливија је земља контраста, где на огромној површини живи тек 11 милиона људи. Стандард је најнижи у Латинској Америци, иако је држава по природним ресурсима невероватно богата и у резервама литијума прва у свету. Пореде нас са сиромашком који седи у златној столици. У 16. веку државу Инка су освојили конквистадори и више векова жестоко експлоатисали. Имали смо тако много злата, да се говорило да се Боливија и Шпанија могу спојити мостом од злата. Кад сам била ђак, наше школе носиле су имена пријатељских земаља и личности, а моја се звала “Јосип Броз Тито”. Ишли смо да гледамо представе, филмове и плес гостујућих југословенских група, а понедељком пре уласка у учионицу певали боливијску, па химну државе чије име школа носи. Верујем да сам отпевала „Хеј Словени“ чешће но било који Југословен. Добили би касете са снимком химне, трудили се да запамтимо неразумљиве речи, хватили мелодију и мумлали како знамо - сећа се уз смех Викторија и додаје. - Празник земље чије име носи школа славили су и ђаци и запослени. Долазио је и амбасадор Рајевић, а затим би уз песму и игру са букетима цвећа ишли у центар града. И иначе, наш живот се, малтене, дешава на улици. Те параде, карневали и прославе ми највише фале.

Две државе имале су договор да најбољи ђак генерације иде у Југославију на студије, па и Викторија. Као прво и последње боливијско кумче СФРЈ летела је скоро три дана, од једног до другог аеродрома социјалистичког блока. На једном се смрзла, на другом била мокра од врућине, па испочетка. Кад је стигла, плакала је од исцрпљености. Обрадовала се угледавши познато лице господина Рајевића. Дипломатским возилом стигла је у Нови Сад, смештена у дом, учила српски и уписала Пољопривредни факултет.

- Боливијци живе на висинама Анда и Кордиљера, па нема потребе да растемо ка сунцу, нашем првом божанству. Ниски смо и буцмасти. Волимо да једемо. Кад сам овде дошла прво вече извели су ме у дискотеку. Осећала сам се као Лилипутанац међу Гуливерима. Чаролију земље доживела сам већ у децембру. Тад је код нас лето и Деда Мраз долази у купаћем костиму. Са неколико пријатеља из дома ишла сам на Фрушку гору и први пут у животу пипнула снег. Све је бљештало, као у бајци – сећа се Викториа, која заувек упамтила концерт београдске групе „Пачамама“, кад је у Синагоги свирала музику Анда.

Дошла је са другарицом Жељком, једна другу су училе језик и те вечери се споразумевале на шпанском. Егзотичној Латиноамериканки одмах је пришла Јања Митровић, која је са породицом живела половином осамдесетих у Перуу, где је њен муж Душан са у свету чувеним „Енергопројектом“ градио моћну брану на реци Ћира Пиура. Јања је одатле понела сувенире и опчињеност тим далеким пределима и у свом дому организовала уметничко Латино-америчко вече, па довела и Викторију.

- На крају забаве добила сам букет цвећа од Јањиног сина Јована. Нисам ни сањала да ћу се удати за момка кога први пут у животу видим.

Јањин сан да, осим два сина, има и ћерку, остварила је Викторија, која је родила Хуану и Паолу. Старија је завршила информатику на ФТН и ради у компјутерској фирми у Новом Саду, а млађа још студира. Заносном игром сестре показују врелу крв предака у плесној школи „Алерго“, где је Хуана и инстукторка. На ревијама и често хуманитарним догађајима широм региона освајају пехаре, али желе да у плесној хаљини заиграју у далеком мамином родном граду, укотвљеном на 3.800 метара и опет загрле брижну баку Марију.

Јелена Стаменковић