Naši stranci: Učenica Titove škole na Andima
NOVI SAD: Duboko verujem da je moj maternji španski najlepši, najmelodičniji i najromantičniji jezik sveta. Nisam se nadala da ću nakon poljoprivrednog fakulteta, umesto ratarstva, živeti od lingvistike. Kad sam ovamo došla retko ko je učio španski i verujem da sam bar malo doprinela njegovoj popularnosti. Već četvrt veka Novosađane i Beograđane podučavam španski, kojim govori 400 miliona ljudi, jedan je od pet velikih svetskih jezika i do18. veka bio jezik diplomatije. Čak 11 pisaca hispano pisaca laureati su nobelovci – naglašava uvek nasmešena Bolivijka Viktoria Riveros Mitrović
Kao master španskog jezika i književnosti Univerziteta Haena u Adaluziji, već pet godina lektor je na katedri za romanistiku novosadskog Filozofskog fakulteta. Koordinator je za kulturu Iberoameričkog centra, bila profesor pri Institutu „Servantes“ u Beogradu od 2004. do 2018, a u „Zmaj Jovinoj“ gimnaziji dve godine predavala svoj maternji jezik. Početkom veka je osnovala privatnu školu španskog “Latina“, koju uz pomoć ćerki i danas vodi. Kao i drugi hispanci, teško razlikuje glasove „b“ i „v“, pa učenicu Vesnu nazove - Besna.
- Moj rodni La Paz je najviša prestonica na svetu - setno priča o svom zavičaju. - Bolivija je zemlja kontrasta, gde na ogromnoj površini živi tek 11 miliona ljudi. Standard je najniži u Latinskoj Americi, iako je država po prirodnim resursima neverovatno bogata i u rezervama litijuma prva u svetu. Porede nas sa siromaškom koji sedi u zlatnoj stolici. U 16. veku državu Inka su osvojili konkvistadori i više vekova žestoko eksploatisali. Imali smo tako mnogo zlata, da se govorilo da se Bolivija i Španija mogu spojiti mostom od zlata. Kad sam bila đak, naše škole nosile su imena prijateljskih zemalja i ličnosti, a moja se zvala “Josip Broz Tito”. Išli smo da gledamo predstave, filmove i ples gostujućih jugoslovenskih grupa, a ponedeljkom pre ulaska u učionicu pevali bolivijsku, pa himnu države čije ime škola nosi. Verujem da sam otpevala „Hej Sloveni“ češće no bilo koji Jugosloven. Dobili bi kasete sa snimkom himne, trudili se da zapamtimo nerazumljive reči, hvatili melodiju i mumlali kako znamo - seća se uz smeh Viktorija i dodaje. - Praznik zemlje čije ime nosi škola slavili su i đaci i zaposleni. Dolazio je i ambasador Rajević, a zatim bi uz pesmu i igru sa buketima cveća išli u centar grada. I inače, naš život se, maltene, dešava na ulici. Te parade, karnevali i proslave mi najviše fale.
Dve države imale su dogovor da najbolji đak generacije ide u Jugoslaviju na studije, pa i Viktorija. Kao prvo i poslednje bolivijsko kumče SFRJ letela je skoro tri dana, od jednog do drugog aerodroma socijalističkog bloka. Na jednom se smrzla, na drugom bila mokra od vrućine, pa ispočetka. Kad je stigla, plakala je od iscrpljenosti. Obradovala se ugledavši poznato lice gospodina Rajevića. Diplomatskim vozilom stigla je u Novi Sad, smeštena u dom, učila srpski i upisala Poljoprivredni fakultet.
- Bolivijci žive na visinama Anda i Kordiljera, pa nema potrebe da rastemo ka suncu, našem prvom božanstvu. Niski smo i bucmasti. Volimo da jedemo. Kad sam ovde došla prvo veče izveli su me u diskoteku. Osećala sam se kao Liliputanac među Guliverima. Čaroliju zemlje doživela sam već u decembru. Tad je kod nas leto i Deda Mraz dolazi u kupaćem kostimu. Sa nekoliko prijatelja iz doma išla sam na Frušku goru i prvi put u životu pipnula sneg. Sve je blještalo, kao u bajci – seća se Viktoria, koja zauvek upamtila koncert beogradske grupe „Pačamama“, kad je u Sinagogi svirala muziku Anda.
Došla je sa drugaricom Željkom, jedna drugu su učile jezik i te večeri se sporazumevale na španskom. Egzotičnoj Latinoamerikanki odmah je prišla Janja Mitrović, koja je sa porodicom živela polovinom osamdesetih u Peruu, gde je njen muž Dušan sa u svetu čuvenim „Energoprojektom“ gradio moćnu branu na reci Ćira Piura. Janja je odatle ponela suvenire i opčinjenost tim dalekim predelima i u svom domu organizovala umetničko Latino-američko veče, pa dovela i Viktoriju.
- Na kraju zabave dobila sam buket cveća od Janjinog sina Jovana. Nisam ni sanjala da ću se udati za momka koga prvi put u životu vidim.
Janjin san da, osim dva sina, ima i ćerku, ostvarila je Viktorija, koja je rodila Huanu i Paolu. Starija je završila informatiku na FTN i radi u kompjuterskoj firmi u Novom Sadu, a mlađa još studira. Zanosnom igrom sestre pokazuju vrelu krv predaka u plesnoj školi „Alergo“, gde je Huana i instuktorka. Na revijama i često humanitarnim događajima širom regiona osvajaju pehare, ali žele da u plesnoj haljini zaigraju u dalekom maminom rodnom gradu, ukotvljenom na 3.800 metara i opet zagrle brižnu baku Mariju.
Jelena Stamenković