НАШИ СТРАНЦИ Ирац будућу супругу, холандску Српкињу, пронашао у Босни

– Око 30 милиона Американаца су пореклом из Ирске и у САД живи шест пута више Ираца но у Ирској. И мене је живот носио далеко од родног Даблина. Енглези су 1841. пописом утврдили да у Ирској има 8,5 милиона становника. Пет година потом кромпир, основну храну огромне је већине Ирске, захватила је пламењача. Пет узастопних година род је трулио, следи библијска глад, болести и смрт. Неки кажу да су геноцидом Енглези хтели масовни помор. Не мислим да су желели да Ирци напусте овај свет, већ острво. Велика глад трајала је до 1849. Сваки осми Ирац умро је од глади и зараза, а толико се и иселило. Храбрији спас су потражили у Енглеској и Америци путујући бродовима глади – звали су их мртвачки сандуци – и преко океана стизали с лешевима и једва живим људима.

Кевин додаје да се родио век касније.

– Моји родитељи имају нас четворо, што је тад био просек, али се број деце, као и свуда у свету, смањује. Отац је из сиромашне породице побегао након средње школу у Даблин, запослио се, али и студирао и постао електроинжењер. Мајка је пак, после гимназије дошла у Даблин, запослила се у градској управи, али је након удаје, по закону, морала напустити посао. Католичка црква је имала и има велику улогу и у политичком животу, па је и Устав одредио да је место удатој жени у кући с децом и варјачом. По упутима Цркве, донедавно у Ирској је био забрањен развод, а абортус је легализован у строго одређеним условима тек пре године – прича Кевин, дипломац инжењерских студија.

После две године му је постало досадно, завршио је војну академију и добио чин поручника. Војсци је био потребан грађевинац па је послат на факултет. У оквиру УН капетан О’Манион упућен је у Либан да уклања мине.

–У Сарајеву 1999. сам упознао Мају Рејгер, која се родила у Београду, али су је са четири године родитељи одвели у Холандију. Прави судар цивилизација! Ја Ирац у Босни, она холандска Српкиња у Босни. Ја радио за УН, она за неку холандску фирму. О Србима се тад говорило као о ужасним људима, а ја увек и свугде био добродошао. У Београду су ме својатали, свима се допадало што говорим српски и припадам ратничком народу, као што су и Срби. Посебно су се радовали што сам српски зет.

Кевин и Маја имају ћерке близакиње и недавно су Неса и два минута старија Лаура напуниле 18 година. Школују се у Холандији, где последњих година живе с мајком, а Кевин је, као и на почетку каријере, у Бејруту. Шеф је регистра Специјалног суда за Либан. За Србију га везују само лепа сећања.

– Сад то не бих радио. Превише је опасно. Не знам да ли сам преглуп или је та лакомисленост одлика младости. Ми из УН били смо у средини између муслимана, Јевреја и хришћана, који су међусобно ратовали. Ипак, изазовно. Крајем 1990. вратим се у Ирску на две године. Тад је почео рат у Југославији. Кад је влади Ирске тражила добровољце за мисију у Босни и Херцеговини, јавио сам се. Посао је био да људима решим проблем смештаја. Почео сам у Зеници, али у Тузли био најдуже, јер је готово 200.000 људи стигло у тај крај. Неки су се сместили код рођака и пријатеља, а за оне који нису имали где правили смо нове куће, ширили постојеће, завршили започете. Српски, хрватски, бошњачки сам морао научити, видевши љутњу саговорника, а нисам разумео зашто. Нешто лепо кажем на енглеском и видим чудну реакцију. Схватим да ме мој преводилац, инжењер погрешно схвата. Почнем учити језик, прво псовке. Тако је увек, нажалост. Али лако се псује на енглеском, као и на српском. Људима је драго кад виде жељу странца да учи језик, а ја сам као спужва и просто сам га упио. Купио сам само једну књигу ради граматике. Јако је необична. Седам падежа. Ми у Ирској имамо пет. У школи сам учио латински, језик са шест падежа, што ми је помогло. У оригиналу сам читао Овидија, Цицерона, Вергилија, а правила латинског и српског су слична. Сваки дан ми је језик бивао јаснији. То је процес. Само се ирским не служим, мада сам га учио и неко време служио у јединици где се само он користио. Нажалост, тек стотинак хиљада Ираца говори свој матерњи као први језик. У Босни сам с миротворацима, градитељима, посматрачима, па и шпијунама провео седам и по година – сећа се Кевин.

Јелена Стаменковић