NAŠI STRANCI Irac buduću suprugu, holandsku Srpkinju, pronašao u Bosni
– Moja Irska sad izvozi hranu, a do pre pola veka joj je najznačajnija eksportna „roba” bilo živo meso – ljudi – na sjajnom srpskom i s odličnim akkcentima priča oficir i građevinski inženjer Kevin O’Manion, pre dve decenije u Beogradu šef misije EU za humanitarnu pomoć.
– Oko 30 miliona Amerikanaca su poreklom iz Irske i u SAD živi šest puta više Iraca no u Irskoj. I mene je život nosio daleko od rodnog Dablina. Englezi su 1841. popisom utvrdili da u Irskoj ima 8,5 miliona stanovnika. Pet godina potom krompir, osnovnu hranu ogromne je većine Irske, zahvatila je plamenjača. Pet uzastopnih godina rod je trulio, sledi biblijska glad, bolesti i smrt. Neki kažu da su genocidom Englezi hteli masovni pomor. Ne mislim da su želeli da Irci napuste ovaj svet, već ostrvo. Velika glad trajala je do 1849. Svaki osmi Irac umro je od gladi i zaraza, a toliko se i iselilo. Hrabriji spas su potražili u Engleskoj i Americi putujući brodovima gladi – zvali su ih mrtvački sanduci – i preko okeana stizali s leševima i jedva živim ljudima.
Kevin dodaje da se rodio vek kasnije.
– Moji roditelji imaju nas četvoro, što je tad bio prosek, ali se broj dece, kao i svuda u svetu, smanjuje. Otac je iz siromašne porodice pobegao nakon srednje školu u Dablin, zaposlio se, ali i studirao i postao elektroinženjer. Majka je pak, posle gimnazije došla u Dablin, zaposlila se u gradskoj upravi, ali je nakon udaje, po zakonu, morala napustiti posao. Katolička crkva je imala i ima veliku ulogu i u političkom životu, pa je i Ustav odredio da je mesto udatoj ženi u kući s decom i varjačom. Po uputima Crkve, donedavno u Irskoj je bio zabranjen razvod, a abortus je legalizovan u strogo određenim uslovima tek pre godine – priča Kevin, diplomac inženjerskih studija.
Posle dve godine mu je postalo dosadno, završio je vojnu akademiju i dobio čin poručnika. Vojsci je bio potreban građevinac pa je poslat na fakultet. U okviru UN kapetan O’Manion upućen je u Liban da uklanja mine.
–U Sarajevu 1999. sam upoznao Maju Rejger, koja se rodila u Beogradu, ali su je sa četiri godine roditelji odveli u Holandiju. Pravi sudar civilizacija! Ja Irac u Bosni, ona holandska Srpkinja u Bosni. Ja radio za UN, ona za neku holandsku firmu. O Srbima se tad govorilo kao o užasnim ljudima, a ja uvek i svugde bio dobrodošao. U Beogradu su me svojatali, svima se dopadalo što govorim srpski i pripadam ratničkom narodu, kao što su i Srbi. Posebno su se radovali što sam srpski zet.
Kevin i Maja imaju ćerke blizakinje i nedavno su Nesa i dva minuta starija Laura napunile 18 godina. Školuju se u Holandiji, gde poslednjih godina žive s majkom, a Kevin je, kao i na početku karijere, u Bejrutu. Šef je registra Specijalnog suda za Liban. Za Srbiju ga vezuju samo lepa sećanja.
– Sad to ne bih radio. Previše je opasno. Ne znam da li sam preglup ili je ta lakomislenost odlika mladosti. Mi iz UN bili smo u sredini između muslimana, Jevreja i hrišćana, koji su međusobno ratovali. Ipak, izazovno. Krajem 1990. vratim se u Irsku na dve godine. Tad je počeo rat u Jugoslaviji. Kad je vladi Irske tražila dobrovoljce za misiju u Bosni i Hercegovini, javio sam se. Posao je bio da ljudima rešim problem smeštaja. Počeo sam u Zenici, ali u Tuzli bio najduže, jer je gotovo 200.000 ljudi stiglo u taj kraj. Neki su se smestili kod rođaka i prijatelja, a za one koji nisu imali gde pravili smo nove kuće, širili postojeće, završili započete. Srpski, hrvatski, bošnjački sam morao naučiti, videvši ljutnju sagovornika, a nisam razumeo zašto. Nešto lepo kažem na engleskom i vidim čudnu reakciju. Shvatim da me moj prevodilac, inženjer pogrešno shvata. Počnem učiti jezik, prvo psovke. Tako je uvek, nažalost. Ali lako se psuje na engleskom, kao i na srpskom. Ljudima je drago kad vide želju stranca da uči jezik, a ja sam kao spužva i prosto sam ga upio. Kupio sam samo jednu knjigu radi gramatike. Jako je neobična. Sedam padeža. Mi u Irskoj imamo pet. U školi sam učio latinski, jezik sa šest padeža, što mi je pomoglo. U originalu sam čitao Ovidija, Cicerona, Vergilija, a pravila latinskog i srpskog su slična. Svaki dan mi je jezik bivao jasniji. To je proces. Samo se irskim ne služim, mada sam ga učio i neko vreme služio u jedinici gde se samo on koristio. Nažalost, tek stotinak hiljada Iraca govori svoj maternji kao prvi jezik. U Bosni sam s mirotvoracima, graditeljima, posmatračima, pa i špijunama proveo sedam i po godina – seća se Kevin.
Jelena Stamenković