Наши мигранти као предузетници – дуга путовања друмовима Америке

Тренутно ради као асистент на неколико социолошких предмета. Његово поље интересовања је економска социологија и методологија друштвених наука. Студентма држи вежбе из претежно методолошких предмета на Социологији, као и предмете који се фокусирају на сферу рада. Како каже, Економска социологија још увек не постоји као предмет, али би у једном моменту требало да се укључи у наставни програм. Његова ужа специјалност је Економска социологија миграција.

У оквиру докторске дисертације бавим се мигрантским предузетништвом или етничким предузетништвом. У фокусу мог истраживања су људи с наших простора који су емигрирали у западне земље, и који су тамо започели неки нови, економски и друштвени живот. Мене заправо занима на који начин им етничка припадност, припадност етничким мрежама, односно уплетеност у мрежу етничких односа, помаже у предузетничким активностима. Дакле, питање је колико им то што су Срби помаже да обављају неке свакодневне активности, каже Видицки.

Инспирацију да се бави овом темом добио је радећи истраживање о нашим људима који су отишли у Сједињене Америчке Државе и тамо се запослили у транспортној индустрији, као возачи камиона.

Обавио сам на десетине разговора с нашим људима који живе и раде у Чикагу. Показало се да се сви крећу у одређеним круговима. Неки од њих су ми рекли да им чак није ни потребно познавање енглеског језика да би тамо живели и радили. То ме је подстакло да размишљам о томе колико заправо то што су припадници одређене етничке групе, у овом случају српске, може да им помогне, да обезбеди некакве ресурсе у том њиховом новом послу.

Интересантно је да наши људи тамо готово све обављају у оквирима српске етничке групе: од избора зубара, преко продавница у којима купују, места на којима доручкују, избора људи с којима се у Америци чују. А то им све и те како помаже у њиховом послу. Јер, кад год наиђу на некакав проблем, увек ће наћи неког нашег човека коме ће се обратити за савет или помоћ. Можемо да разговарамо и о другим социолошким категоријама, као што је поверење у своју етничку групу, и очекивање да ће неко из те групе бити добронамеран. Наишао сам и на људе који имају и супротне ставове: мисле да треба изаћи из тог круга, али такви су ипак ретки. Већина људи с којима сам разговарао овде су студирали, па прекинули студије и на вишем су степену образовња. Пошто Чикаго и Беч узимамо као две централне тачке где се налази најбројнија српска дијаспора, у оквиру своје докторске дисертације хоћу да их упоредим. С нашим људима у Бечу ћу такође да урадим истраживање. У Бечу имамо пуно наших људи, највише их има у грађевинским фирмама и фирмама из области услужних делатности, на пример, у ресторанима. Оно што им је заједничко јесте да су из исте етничке групе, одликују их слична култура или сличне карактеристике, иако постоје индивидуалне разлике. С друге сране, ту су и другачији контексти Америке и Европе...

Иначе, из разговора с нашим људима из Чикага схватио сам да они не користе изразе: Срби, Хрвати, Македонци већ “наши”. Занимљиво је да су “наши” и Бугари. Могло и би чак да се каже да тамо сви имају неки трансбалкански идентитет. У иностранству се, изгледа, тај етнички идентитет проширује.

Наш саговрник каже да, иако би било добро за истраживање, у Чикагу није био - средства су ограничена, тако да је интервјуе за потребе истраживања с нашим људима који живе и раде у Чикагу обављао преко Скајпа или Вајбера.

То су научни разговори који трају од сат и по, до два и три сата. Затим се ти разговри транскрибују, па се анализирају. Пошто су возачи, било је згодно с њима радити интервијуе јер током дугих путовања имају пуно времена за разговоре. Испоставило се да је њима то било занимљиво. Један ми је човек чак понудио и посао, мислећи испрва да се за то интересујем. Било је и оних који су ми рекли да до нашег разговра још нису стигли да се осврну на све то како су стигли дотле где су сад.

На етницитет гледам као на канал за започињање посла, започињање нових живота у иностранству. Етницитет је тамо извор подршке, солидарност, и то може да буде јако занимљиво, каже Видицки и истиче да често овде предавачи на тему предузетништва, који не долазе из социолошке науке, него из школа бизниса, као и економисти, полазе од тога да је предузетник неко ко има добру идеју, ко уме самостално да препозна прилику.

То јесте битно, али је итекако важан и друштвени контекст. Дакле, потребно је да у друштву постоје и прилике да се нешто реализује, каже Видицики.

У истраживањима се, додаје, дотицао теорије блокиране мобилности.

То значи да вам друштво не дозвољава да се крећете узлазном линијом, да идете ка вишем статусу. Друштвена покретљивост вам може бити блокирана због тога што имате одређене недостатке. На пример, непознавање језика, непоседовање одређених квалификација, и ту није да вам друштво не дозвољава да напредујете, него се ради о објективним околностима. Али, није све на појединцу. И друштвени контекст је јако битан, а то се често заборавља када говоримо о предузетништву. Мигранти су у тој причи јако битни, јер они су у старту предузетници. Зато што су спремни на ризик, да иду у ново, и често немају шта да изгубе...

Видицки је, како нам је објаснио, кроз истраживање дошао и до идентификације фаза предузетништва кроз које тамо пролазе наши људи.

За камионџије је то специфично: када стигну у Америку, најчешће се запошљавају у фирми коју држи неки наш човек и где раде наши људи. Он им изнајми камион на нако време, после чега новопридошли купује свој камион. После две-три године, купује и други камион, који сад он даје у најам. Тако полако шири свој возни парак и долази и до своје транспортне фирме. У целом том кругу посла, умреженост с нашим људима обезбеђује им информације, подршку и ресурсе који су им потрбни. Онима који то желе, за стицање сопствене фирме потребно је више времена.

Како истиче наш саговорник, као социолог више је окренут примењеној социологији... Да знање није циљ сам по себи, већ да оно буде примењено.

Мислим да друштвене науке данас могу да нам помогну не само у разумевању света у којем живимо, већ да имају практичну улогу. У неким стварима социолози могу да буду медијатори одређених политика између оних који их доносе и обичних људи које треба да их усвоје, на пример у пољопривреди... С друге стране, не само у тој имплементацији политика ка људима, друштвењаци могу и да укажу на потребе људи, тако што ће спровести одређена истраживања. Рецимо, моје истраживање може да укаже на тренутне проблеме наших миграната и може да помогне и земљи у којој они тренутно живе, тако што ће указати на неке специфчности њиховог живота, не проблеме с којима се сусрећу. Када се то идентификује, та држава може да креира некакве политике, да то побољша, уколико жели. Опет, с друге стране и наша држава може да има користи од тога, тако што ће сазнати нешто више о својим људима који се налазе у иностранству. На пример, како проводе слободно време, колико тога им је на располагању када су у питању културне активности. Рецимо, у разговору с нашим возачима из Чикага често сам чуо да им недостају одређена удружења и образовање на српском језику. То би могло да подстакне нашу државу да нешто предузме, да буде креатор одређене политике која би довела до формирања, рецимо, мини школских одељења на српском језику и слично, каже Видицки.

В. Црњански