Naši migranti kao preduzetnici – duga putovanja drumovima Amerike

Trenutno radi kao asistent na nekoliko socioloških predmeta. Njegovo polje interesovanja je ekonomska sociologija i metodologija društvenih nauka. Studentma drži vežbe iz pretežno metodoloških predmeta na Sociologiji, kao i predmete koji se fokusiraju na sferu rada. Kako kaže, Ekonomska sociologija još uvek ne postoji kao predmet, ali bi u jednom momentu trebalo da se uključi u nastavni program. Njegova uža specijalnost je Ekonomska sociologija migracija.

U okviru doktorske disertacije bavim se migrantskim preduzetništvom ili etničkim preduzetništvom. U fokusu mog istraživanja su ljudi s naših prostora koji su emigrirali u zapadne zemlje, i koji su tamo započeli neki novi, ekonomski i društveni život. Mene zapravo zanima na koji način im etnička pripadnost, pripadnost etničkim mrežama, odnosno upletenost u mrežu etničkih odnosa, pomaže u preduzetničkim aktivnostima. Dakle, pitanje je koliko im to što su Srbi pomaže da obavljaju neke svakodnevne aktivnosti, kaže Vidicki.

Inspiraciju da se bavi ovom temom dobio je radeći istraživanje o našim ljudima koji su otišli u Sjedinjene Američke Države i tamo se zaposlili u transportnoj industriji, kao vozači kamiona.

Obavio sam na desetine razgovora s našim ljudima koji žive i rade u Čikagu. Pokazalo se da se svi kreću u određenim krugovima. Neki od njih su mi rekli da im čak nije ni potrebno poznavanje engleskog jezika da bi tamo živeli i radili. To me je podstaklo da razmišljam o tome koliko zapravo to što su pripadnici određene etničke grupe, u ovom slučaju srpske, može da im pomogne, da obezbedi nekakve resurse u tom njihovom novom poslu.

Interesantno je da naši ljudi tamo gotovo sve obavljaju u okvirima srpske etničke grupe: od izbora zubara, preko prodavnica u kojima kupuju, mesta na kojima doručkuju, izbora ljudi s kojima se u Americi čuju. A to im sve i te kako pomaže u njihovom poslu. Jer, kad god naiđu na nekakav problem, uvek će naći nekog našeg čoveka kome će se obratiti za savet ili pomoć. Možemo da razgovaramo i o drugim sociološkim kategorijama, kao što je poverenje u svoju etničku grupu, i očekivanje da će neko iz te grupe biti dobronameran. Naišao sam i na ljude koji imaju i suprotne stavove: misle da treba izaći iz tog kruga, ali takvi su ipak retki. Većina ljudi s kojima sam razgovarao ovde su studirali, pa prekinuli studije i na višem su stepenu obrazovnja. Pošto Čikago i Beč uzimamo kao dve centralne tačke gde se nalazi najbrojnija srpska dijaspora, u okviru svoje doktorske disertacije hoću da ih uporedim. S našim ljudima u Beču ću takođe da uradim istraživanje. U Beču imamo puno naših ljudi, najviše ih ima u građevinskim firmama i firmama iz oblasti uslužnih delatnosti, na primer, u restoranima. Ono što im je zajedničko jeste da su iz iste etničke grupe, odlikuju ih slična kultura ili slične karakteristike, iako postoje individualne razlike. S druge srane, tu su i drugačiji konteksti Amerike i Evrope...

Inače, iz razgovora s našim ljudima iz Čikaga shvatio sam da oni ne koriste izraze: Srbi, Hrvati, Makedonci već “naši”. Zanimljivo je da su “naši” i Bugari. Moglo i bi čak da se kaže da tamo svi imaju neki transbalkanski identitet. U inostranstvu se, izgleda, taj etnički identitet proširuje.

Naš sagovrnik kaže da, iako bi bilo dobro za istraživanje, u Čikagu nije bio - sredstva su ograničena, tako da je intervjue za potrebe istraživanja s našim ljudima koji žive i rade u Čikagu obavljao preko Skajpa ili Vajbera.

To su naučni razgovori koji traju od sat i po, do dva i tri sata. Zatim se ti razgovri transkribuju, pa se analiziraju. Pošto su vozači, bilo je zgodno s njima raditi intervijue jer tokom dugih putovanja imaju puno vremena za razgovore. Ispostavilo se da je njima to bilo zanimljivo. Jedan mi je čovek čak ponudio i posao, misleći isprva da se za to interesujem. Bilo je i onih koji su mi rekli da do našeg razgovra još nisu stigli da se osvrnu na sve to kako su stigli dotle gde su sad.

Na etnicitet gledam kao na kanal za započinjanje posla, započinjanje novih života u inostranstvu. Etnicitet je tamo izvor podrške, solidarnost, i to može da bude jako zanimljivo, kaže Vidicki i ističe da često ovde predavači na temu preduzetništva, koji ne dolaze iz sociološke nauke, nego iz škola biznisa, kao i ekonomisti, polaze od toga da je preduzetnik neko ko ima dobru ideju, ko ume samostalno da prepozna priliku.

To jeste bitno, ali je itekako važan i društveni kontekst. Dakle, potrebno je da u društvu postoje i prilike da se nešto realizuje, kaže Vidiciki.

U istraživanjima se, dodaje, doticao teorije blokirane mobilnosti.

To znači da vam društvo ne dozvoljava da se krećete uzlaznom linijom, da idete ka višem statusu. Društvena pokretljivost vam može biti blokirana zbog toga što imate određene nedostatke. Na primer, nepoznavanje jezika, neposedovanje određenih kvalifikacija, i tu nije da vam društvo ne dozvoljava da napredujete, nego se radi o objektivnim okolnostima. Ali, nije sve na pojedincu. I društveni kontekst je jako bitan, a to se često zaboravlja kada govorimo o preduzetništvu. Migranti su u toj priči jako bitni, jer oni su u startu preduzetnici. Zato što su spremni na rizik, da idu u novo, i često nemaju šta da izgube...

Vidicki je, kako nam je objasnio, kroz istraživanje došao i do identifikacije faza preduzetništva kroz koje tamo prolaze naši ljudi.

Za kamiondžije je to specifično: kada stignu u Ameriku, najčešće se zapošljavaju u firmi koju drži neki naš čovek i gde rade naši ljudi. On im iznajmi kamion na nako vreme, posle čega novopridošli kupuje svoj kamion. Posle dve-tri godine, kupuje i drugi kamion, koji sad on daje u najam. Tako polako širi svoj vozni parak i dolazi i do svoje transportne firme. U celom tom krugu posla, umreženost s našim ljudima obezbeđuje im informacije, podršku i resurse koji su im potrbni. Onima koji to žele, za sticanje sopstvene firme potrebno je više vremena.

Kako ističe naš sagovornik, kao sociolog više je okrenut primenjenoj sociologiji... Da znanje nije cilj sam po sebi, već da ono bude primenjeno.

Mislim da društvene nauke danas mogu da nam pomognu ne samo u razumevanju sveta u kojem živimo, već da imaju praktičnu ulogu. U nekim stvarima sociolozi mogu da budu medijatori određenih politika između onih koji ih donose i običnih ljudi koje treba da ih usvoje, na primer u poljoprivredi... S druge strane, ne samo u toj implementaciji politika ka ljudima, društvenjaci mogu i da ukažu na potrebe ljudi, tako što će sprovesti određena istraživanja. Recimo, moje istraživanje može da ukaže na trenutne probleme naših migranata i može da pomogne i zemlji u kojoj oni trenutno žive, tako što će ukazati na neke specifčnosti njihovog života, ne probleme s kojima se susreću. Kada se to identifikuje, ta država može da kreira nekakve politike, da to poboljša, ukoliko želi. Opet, s druge strane i naša država može da ima koristi od toga, tako što će saznati nešto više o svojim ljudima koji se nalaze u inostranstvu. Na primer, kako provode slobodno vreme, koliko toga im je na raspolaganju kada su u pitanju kulturne aktivnosti. Recimo, u razgovoru s našim vozačima iz Čikaga često sam čuo da im nedostaju određena udruženja i obrazovanje na srpskom jeziku. To bi moglo da podstakne našu državu da nešto preduzme, da bude kreator određene politike koja bi dovela do formiranja, recimo, mini školskih odeljenja na srpskom jeziku i slično, kaže Vidicki.

V. Crnjanski