Највећа макета на Балкану, прављена две деценије, на турнеји по Србији

Упорношћу и креативношћу многе ствари могу се савладати, чак и оне неслућене. Кад радите и не иде вам, немојте се предавати. Морате бити упорни да остварите своје идеје, као што сам ја да направим највећу макету ове врсте на Балкану – тако малишанима, где год га позиву, Београђанин Боривој Вујић представља своје животно дело.

Пуних 20 година је правио једну по једну 5.000 малих макета, све умањене тачно 87 пута у односу на стварне величине, а онда 1990. одлучио да их споји у целину дугу преко 12 метара и широку готово четири метра, која се простире на 44 квадрата. Тај посао је трајао читаву деценију, да би на једном месту представио живот и рад људи у градовима и селима. Прво су ту макету могла да виде деца широм Београда, а онда је решио да обради разне теме и да она постане наставно средство за децу из обданишта и млађе основце. Већ је шест година на турнеји, обишао је 35 градова и свуда заинтересовао и одрасле.

– У мом детињству није било компјутера и мобилних телефона, већ смо се занимали играчкама. Доста су ми родитељи приуштили, а ја случајно постао макетар у шестом осмољетке. Кошарка је била и онда врло популарна, волео сам да је играм, али терен крај наше зграде су стално окупирали старији од мене. Одлучим да направим себи приватни, истина у минијатури. Кад сам видео да је испао лепо, урадим једну кућицу, па другу и тако већ деценијама – сећа се ентузијаста без премца.

У београдској Фабрици боја и лакова „Дуга“ дуго је радио као хемијски техничар, планирао да се након пензионисања сасвим посвети макетама, али је предузеће угашено а он доспео на биро рада. Ипак, то је убрзало рађање „Света око нас“.

– Сви смо на плажама правили куле од песка, неко је ту задовољио своју креативну сујету, али ја сам наставио. У специјализованим продавницама има доста потребног материјала, који ваља обрадити у жељеној размери, али и готових аутобуса, аутомобила, возова и других превозних средстава, затим шина, скретница... Макете су успешније што је више детаља, па се бринем и о томе. Од олова правим калупе за израду људских фигура и још много чега. Због неких делова сам морао често и да путујем. Рецимо, каменчиће за насип испод пруге сам набавио у Аранђеловцу, ексерчиће чак у Загребу, углавном некако се сналазим – занесено вели чика Бора.

Лакше би му било да представи само један град, можда престоницу у којој је рођен, али то није желео. Циљ му је био да све што је годинама правио и одлагао по кутијама, најзад укомпонује у јединствену целину.

– Суштина је да деца оно што уче у школи, виде и на одређеном тематском делу макете. На њој су, између осталог, објекти из Београда, попут Железничке станице, моста преко Саве, хотела „Југославија“, али и Новог Сада, бечког „Пратера„, Олимпијског торња у Минхену, чак и призора са шабачког вашара, спортских терена, градилишта, излетишта, рудника... Ма, свега има. Право је уживање и разговарати с децом, од којих, нажалост, добијам одговоре у складу са оним што сазнају углавном са телевизије. На питање шта је метро, који сам такође уградио на макету, веле продавница обуће, док је фарма „оно где се на тевеу стално свађају“ – свачега се наслушао Вујић.

Неуморан је он и даље, има петоро унучади и за сваку Нову годину им направи мали град испод јелке, али склапа и озбиљне макете, да у тешким временима некако преживи.

– Агенције и бирои ми доставе пројекте и цртеже на основу којих правим макете, али сам доста радио и за дипломске испите. Напабирчим тако плату, јер још немам довољно година за пензију – вајка се чика Бора.

Да се велика макета постави, треба 24 сата рада, а за демонтажу упола мање. Потом се одлаже на сигурно место, где плаћено обезбеђење води рачуна о овом непроцењивом благу, које би, да има слух управа Београда, могло бити права туристичка дестинација. Док се не сете, чика Бора шета своје ремек-дело по Србији.

Властимир Јанков