Najveća maketa na Balkanu, pravljena dve decenije, na turneji po Srbiji

Upornošću i kreativnošću mnoge stvari mogu se savladati, čak i one neslućene. Kad radite i ne ide vam, nemojte se predavati. Morate biti uporni da ostvarite svoje ideje, kao što sam ja da napravim najveću maketu ove vrste na Balkanu – tako mališanima, gde god ga pozivu, Beograđanin Borivoj Vujić predstavlja svoje životno delo.

Punih 20 godina je pravio jednu po jednu 5.000 malih maketa, sve umanjene tačno 87 puta u odnosu na stvarne veličine, a onda 1990. odlučio da ih spoji u celinu dugu preko 12 metara i široku gotovo četiri metra, koja se prostire na 44 kvadrata. Taj posao je trajao čitavu deceniju, da bi na jednom mestu predstavio život i rad ljudi u gradovima i selima. Prvo su tu maketu mogla da vide deca širom Beograda, a onda je rešio da obradi razne teme i da ona postane nastavno sredstvo za decu iz obdaništa i mlađe osnovce. Već je šest godina na turneji, obišao je 35 gradova i svuda zainteresovao i odrasle.

– U mom detinjstvu nije bilo kompjutera i mobilnih telefona, već smo se zanimali igračkama. Dosta su mi roditelji priuštili, a ja slučajno postao maketar u šestom osmoljetke. Košarka je bila i onda vrlo popularna, voleo sam da je igram, ali teren kraj naše zgrade su stalno okupirali stariji od mene. Odlučim da napravim sebi privatni, istina u minijaturi. Kad sam video da je ispao lepo, uradim jednu kućicu, pa drugu i tako već decenijama – seća se entuzijasta bez premca.

U beogradskoj Fabrici boja i lakova „Duga“ dugo je radio kao hemijski tehničar, planirao da se nakon penzionisanja sasvim posveti maketama, ali je preduzeće ugašeno a on dospeo na biro rada. Ipak, to je ubrzalo rađanje „Sveta oko nas“.

– Svi smo na plažama pravili kule od peska, neko je tu zadovoljio svoju kreativnu sujetu, ali ja sam nastavio. U specijalizovanim prodavnicama ima dosta potrebnog materijala, koji valja obraditi u željenoj razmeri, ali i gotovih autobusa, automobila, vozova i drugih prevoznih sredstava, zatim šina, skretnica... Makete su uspešnije što je više detalja, pa se brinem i o tome. Od olova pravim kalupe za izradu ljudskih figura i još mnogo čega. Zbog nekih delova sam morao često i da putujem. Recimo, kamenčiće za nasip ispod pruge sam nabavio u Aranđelovcu, ekserčiće čak u Zagrebu, uglavnom nekako se snalazim – zaneseno veli čika Bora.

Lakše bi mu bilo da predstavi samo jedan grad, možda prestonicu u kojoj je rođen, ali to nije želeo. Cilj mu je bio da sve što je godinama pravio i odlagao po kutijama, najzad ukomponuje u jedinstvenu celinu.

– Suština je da deca ono što uče u školi, vide i na određenom tematskom delu makete. Na njoj su, između ostalog, objekti iz Beograda, poput Železničke stanice, mosta preko Save, hotela „Jugoslavija“, ali i Novog Sada, bečkog „Pratera„, Olimpijskog tornja u Minhenu, čak i prizora sa šabačkog vašara, sportskih terena, gradilišta, izletišta, rudnika... Ma, svega ima. Pravo je uživanje i razgovarati s decom, od kojih, nažalost, dobijam odgovore u skladu sa onim što saznaju uglavnom sa televizije. Na pitanje šta je metro, koji sam takođe ugradio na maketu, vele prodavnica obuće, dok je farma „ono gde se na teveu stalno svađaju“ – svačega se naslušao Vujić.

Neumoran je on i dalje, ima petoro unučadi i za svaku Novu godinu im napravi mali grad ispod jelke, ali sklapa i ozbiljne makete, da u teškim vremenima nekako preživi.

– Agencije i biroi mi dostave projekte i crteže na osnovu kojih pravim makete, ali sam dosta radio i za diplomske ispite. Napabirčim tako platu, jer još nemam dovoljno godina za penziju – vajka se čika Bora.

Da se velika maketa postavi, treba 24 sata rada, a za demontažu upola manje. Potom se odlaže na sigurno mesto, gde plaćeno obezbeđenje vodi računa o ovom neprocenjivom blagu, koje bi, da ima sluh uprava Beograda, moglo biti prava turistička destinacija. Dok se ne sete, čika Bora šeta svoje remek-delo po Srbiji.

Vlastimir Jankov