overcast clouds
13°C
03.04.2025.
Нови Сад
eur
117.0992
usd
112.8015
Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Најстарији житељ Велебита Јован Маљковић, некад први комшија Јована Дејановића

13.01.2020. 13:17 13:18
Пише:
Фото: Dnevnik.rs

Село Велебит, крај Кањиже, које су након Великог рата основали солунски добровољци из Лике, до 1941. је имало готово хиљаду житеља, а сада тек око 220, а најстарија мушка глава је Јован Маљковић (86), рођен у том насељу, али има неколицина старијих суграђана у дијаспори.

Његов отац Станко је један од 150 оснивача – родољуба који су се одазвали на позив otaybinе и дошли из Америке и Русије, па су након формирања нове државе овде насељени, а селу на северу Бачке дали име по завичајној планини јер су сви махом потекли из Медака, Вребаца, Радуча и Могорића, села из њеног подножја. 

Маљковић истиче да су њихови преци долазили из Америке да бране сународнике, мада је међу њима било и оних који су већ имали држављанство САД. Из Русије су стизали мобилисани у Аустроугарску армију, који су се предали у Русији па су се потом већином пријављивали у југословенске добровољачке јединице. Но, било је и оних који су, као његов ујак, остали међу баћушкама, оженили се и тамо створили фамилију.  

– Од самог почетка, када су насељени у ове крајеве, тешко су се сналазили – сећа се Маљковић. – Све је било голо, пашњак. Онда су полако правили куће, а у међувремену становало се по Кањижи, Надрљану (сада Адорјан) и свуда по околним салашима. И таман кад је кренуло набоље, дошао је Други светски рат, покупили су нас све, распало се све у божију матер. Нас житеље Велебита све су отерали у логор Шарвар у Мађарској. Отац је био мобилисан у Бечеју и није нашао никог код куће кад је дошао. Село је било потпуно празно, оде он одмах у Кањижу, ту га затворе, одатле пребаце у Петроварадин, где се јавио за одлазак у Хрватску, отишао је у Лику и тамо провео четири године

Додаје и да су били прве комшије породице Јована Дејановића, некадашњег легендарног градоначеника Новог Сада.

– Он је био осам година старији од мене. Живели смо кућа до куће. Тога доба се слабо сећам јер сам пред почетак рата имао тек шест година, али кад су нас интернирали у Шарвар, спавали смо један до другог, на даскама, кревета није било. Време тешко. Годину и по сам провео у Шарвару, а Јован дуже јер су прво млађу децу преко СПЦ извлачили из логора. Тако сам и ја спасен и смештен у Пашићеву, сад Змајеву, у веома доброј фамилији, а сестра Милица била је четири године у Бачком Добром Пољу, које се онда звало Шове. Мајка Бојана нас је после скупљала са свих страна. Брата Луку из Сомбора, а старија сестра Анка живела је у Суботици. Оца нисам видео пет година, тек се после рата вратио – сећа се Јован.

Вели да су и пре рата били сиротиња, имали нешто земље, коња и запрегу, па су их, кад је рат почео, морали продати неком из оближњег Узуновићева (сад Трешњевца) за 14.000 пенги, што их је и спасло када су се обрели у Шарвару. Присећа се да је купац њиховог коња после ослобођења био коректан па им га је вратио.  

После рата Велебићани су се вратили кућама, али су се због школовања и бољих услова живота многи разишли. Отишли су за Сенту, Суботицу, Нови Сад, па и даље, широм бивше Југе и у иностранство.   

– Сад је у Новом Саду из нашег села више мушкараца него у Велебиту. Неки су и старији од мене. Овде смо нас двојица мушкараца из старе гарде, годину млађи од мене је Дане Радаковић. Кад смо изашли из логора у Шарвару, заједно смо провели ратне дане у Пашићеву, где смо заједно ишли и у школу. Онда смо после рата прешли овде у Велебит и ту завршили школу. Било нам је лепо, скупило се деце из више разреда, а само једна учитељица, Олга Радаковић. Данас, број ђака се на прсте може избројати – са сетом вели Маљковић, који је четири године радио у Суботици, потом до пензије 29 година у оближњем рибњаку „Капетански рит”, па сад може мирно да ужива у завичају.

М. Митровић

Пише:
Пошаљите коментар