Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Najstariji žitelj Velebita Jovan Maljković, nekad prvi komšija Jovana Dejanovića

13.01.2020. 13:17 13:18
Piše:
Foto: Dnevnik.rs

Selo Velebit, kraj Kanjiže, koje su nakon Velikog rata osnovali solunski dobrovoljci iz Like, do 1941. je imalo gotovo hiljadu žitelja, a sada tek oko 220, a najstarija muška glava je Jovan Maljković (86), rođen u tom naselju, ali ima nekolicina starijih sugrađana u dijaspori.

Njegov otac Stanko je jedan od 150 osnivača – rodoljuba koji su se odazvali na poziv otaybine i došli iz Amerike i Rusije, pa su nakon formiranja nove države ovde naseljeni, a selu na severu Bačke dali ime po zavičajnoj planini jer su svi mahom potekli iz Medaka, Vrebaca, Raduča i Mogorića, sela iz njenog podnožja. 

Maljković ističe da su njihovi preci dolazili iz Amerike da brane sunarodnike, mada je među njima bilo i onih koji su već imali državljanstvo SAD. Iz Rusije su stizali mobilisani u Austrougarsku armiju, koji su se predali u Rusiji pa su se potom većinom prijavljivali u jugoslovenske dobrovoljačke jedinice. No, bilo je i onih koji su, kao njegov ujak, ostali među baćuškama, oženili se i tamo stvorili familiju.  

– Od samog početka, kada su naseljeni u ove krajeve, teško su se snalazili – seća se Maljković. – Sve je bilo golo, pašnjak. Onda su polako pravili kuće, a u međuvremenu stanovalo se po Kanjiži, Nadrljanu (sada Adorjan) i svuda po okolnim salašima. I taman kad je krenulo nabolje, došao je Drugi svetski rat, pokupili su nas sve, raspalo se sve u božiju mater. Nas žitelje Velebita sve su oterali u logor Šarvar u Mađarskoj. Otac je bio mobilisan u Bečeju i nije našao nikog kod kuće kad je došao. Selo je bilo potpuno prazno, ode on odmah u Kanjižu, tu ga zatvore, odatle prebace u Petrovaradin, gde se javio za odlazak u Hrvatsku, otišao je u Liku i tamo proveo četiri godine

Dodaje i da su bili prve komšije porodice Jovana Dejanovića, nekadašnjeg legendarnog gradonačenika Novog Sada.

– On je bio osam godina stariji od mene. Živeli smo kuća do kuće. Toga doba se slabo sećam jer sam pred početak rata imao tek šest godina, ali kad su nas internirali u Šarvar, spavali smo jedan do drugog, na daskama, kreveta nije bilo. Vreme teško. Godinu i po sam proveo u Šarvaru, a Jovan duže jer su prvo mlađu decu preko SPC izvlačili iz logora. Tako sam i ja spasen i smešten u Pašićevu, sad Zmajevu, u veoma dobroj familiji, a sestra Milica bila je četiri godine u Bačkom Dobrom Polju, koje se onda zvalo Šove. Majka Bojana nas je posle skupljala sa svih strana. Brata Luku iz Sombora, a starija sestra Anka živela je u Subotici. Oca nisam video pet godina, tek se posle rata vratio – seća se Jovan.

Veli da su i pre rata bili sirotinja, imali nešto zemlje, konja i zapregu, pa su ih, kad je rat počeo, morali prodati nekom iz obližnjeg Uzunovićeva (sad Trešnjevca) za 14.000 pengi, što ih je i spaslo kada su se obreli u Šarvaru. Priseća se da je kupac njihovog konja posle oslobođenja bio korektan pa im ga je vratio.  

Posle rata Velebićani su se vratili kućama, ali su se zbog školovanja i boljih uslova života mnogi razišli. Otišli su za Sentu, Suboticu, Novi Sad, pa i dalje, širom bivše Juge i u inostranstvo.   

– Sad je u Novom Sadu iz našeg sela više muškaraca nego u Velebitu. Neki su i stariji od mene. Ovde smo nas dvojica muškaraca iz stare garde, godinu mlađi od mene je Dane Radaković. Kad smo izašli iz logora u Šarvaru, zajedno smo proveli ratne dane u Pašićevu, gde smo zajedno išli i u školu. Onda smo posle rata prešli ovde u Velebit i tu završili školu. Bilo nam je lepo, skupilo se dece iz više razreda, a samo jedna učiteljica, Olga Radaković. Danas, broj đaka se na prste može izbrojati – sa setom veli Maljković, koji je četiri godine radio u Subotici, potom do penzije 29 godina u obližnjem ribnjaku „Kapetanski rit”, pa sad može mirno da uživa u zavičaju.

M. Mitrović

Piše:
Pošaljite komentar