НА ФАКУЛТЕТУ ТЕХНИЧКИХ НАУКА У НОВОМ САДУ РАДИ СЕ ПРОЈЕКАТ КОМПОСТИРАЊА Отпад из кухиње вредна је сировина

Отпад од хране чини око трећину кућног отпада, а сав тај неискоришћени потенцијал иначе може бити употребљен као изузетно вредна сировина за производњу квалитетног биокомпоста. Ту вредност препознали су стручњаци са Департмана за инжињерство заштите животне средине Факултета техничких наука у Новом Саду, те су покренули пројекат „Компостирање отпада од хране у малим и средњим компостерима”, не би ли Граду понудили исплативо и еколошки прихватљиво решење. 

Како је за „Дневник” објаснио редовни професор на ФТН-у др Горан Вујић, који ради на пројекту, као и сви градови у свету, и Нови Сад има проблем са огромном количином биоразградивог отпада који  у већини случајева завршава на депонијама и бива највећи узрок емисије „греенхоусе” гасова, пре свега метана и угљен диоксида. Из тог разлога је Нови Сад као Град покренуо неколико пројеката, између осталог, један се тицао израде студије, а касније и изградње компостилишта за зелени отпад. 

– Департман за инжињерство заштите животне средине је, уз Центар изврсности за циркуларну економију и климатске промене, америчку агенцију „ЕПА”, „Глобал Methane Инитиативе” и немачку организацију „ГИЗ”, а у сарадњи са Градом, прво урадио студију израде компостилишта за зелени отпад, након чега је изграђено модерно компостилиште унутар простора ЈКП „Градско зеленило”. Тако смо решили проблем зеленог дела биоразградивог отпада, јер се тамо преради око 5.000 тона годишње, а касније се користи као природно ђубриво за негу и прихрану биљака. Следећи проблем који треба решити је изузетно велика количина отпада од хране, што више није само питање климатских промена, већ оно поприма социјалне и културолошке размере – поручио је Вујић. 

Изради решења проблема отпада од хране prеthodilе су анализе стања на терену, а према речима професора, оне су рађене на територији Београда и Новог Сада.

– У Новом Саду истраживања су вођена на нивоу кампуса и обухватала су шест студентских мензи, осам ресторана, 13 кафеа, барова и пабова, затим 11 објеката брзе хране, као и основну школу, два обданишта, два супермаркета, хотел, два студентска и један старачки дом. Судећи по резултатима, сам студентски ресторан производи око 250 тона отпада од хране годишње, а рецимо мали „Машинац” на ФТН- у пет тона. Када причамо о управљању отпадом, увек помислимо да треба направити неко постројење, међутим кључно је како правилнио скупити и разврстати тај отпад, не би ли тако припремљен тек ишао на неко постројење. Због одређеног односа угљеника и фосфора, угљеника и азота и слично, морају се комбиновати различите врсте хране, како бисте добили добру мешавину која може да одреагује у времену које је потребно, зарад квалитетног компоста – истиче наш саговорник.

Анализе о отпаду од хране су рађене и у Београду, а проф. Вујић каже да се на годишњем нивоу тамо генерише око 165.000 тона отпада, односно 108 килограма по глави становника јестивих и нејестивих делова хране, на годишњем нивоу. Најдоминантнију категорију представља поврће са укупним уделом од 38,1 одсто, а следе га воће (27,4 одсто), затим категорије месо, риба, јаја и хлеб и пецива са релативно сличним уделом у укупном отпаду од хране (12,9 и 12,3 одсто). 

Тако су, каже, сагледали све могућности, следили примере из света и на основу спроведених истраживања, остаје им сада да Граду предоче који све ресторани у граду могу бити компетенти за уграђивање малих и средњих компостера, како би се сав тај отпад ту генерисао и компостирао. 

– Имамо неколико произвођача компостера у понуди, а они изгледају као некадашње старе индустријске рерне. Њихова величина зависи од количине коју треба компостирати. Ми ћемо припремити услове, између осталог које врсте компостера су нам потребне, како се они користе, даћемо цене које су на тржишту, а онда је на Граду да одлучи да ли је компостирање отпада од хране на овај начин исплативо или не, од чега зависе и даље активности. Сада анализирамо коју врсту хране нуде одређена места и о којој количини производње је реч, како бисмо могли да  предложимо врсту компостера или да ли он тамо уопште може да се постави. На пример, на „Машинцу” који производи пет тона не можемо ништа урадити, мала је количина, али би зато компостер у студентској мензи добро дошао. У тржном центру „Ушће” у Београду већ се налази компостер у који се баца сав отпад од хране, која се тамо произведе – прича професор Вујић.  

Закључак је да, уколико се биоразградиви отпад третира, уместо да прави озбиљне проблеме, може се преокренути у корисну ноту одрживости еколошких потенцијала, с обзиром на то да употреба компоста има вишеструку добит.

Ивана Бакмаз