Монографија о Теодору Крачуну, водећем сликару високог барока

Поводом јубиларне годишњице постојања у новосадској Галерији 1972. приређена је ретроспективна изложба посвећена овом знаменитом сликару, о коме је текст у каталогу написала Олга Микић. Концепт изложбе о Крачуну, која се ових месеци одржавала у Галерији, био је заснован на недавно објављеној монографској студији Мирослава Тимотијевића. 

Теодор Крачун (1732-1781) се сматра за најбољег и најугледнијег српског сликара 18. века. Прва систематска истраживања српских сликара новијег доба, па и Крачуновог рада, започео је књижевник Вељко Петровић. Тако је у великој синтези „Српска уметност у Војводини” објављеној у издању Матице српске (Нови Сад, 1926), опусу овог сликара посвећено значајно место. У пропратној публикацији изашлој поводом изложбе „Српска уметност 18. века”, одржаној 1954. у Народном музеју у Београду, Миодраг Коларић потврђује водећи статус Теодора Крачуна.

Прву монографију о сликару написао је годину дана пре тога Лазар Мирковић, професор Богословског факултета који се често огледао и на пољу историје уметности. Петнаест година касније (1968), професор Дејан Медаковић написао је краћу студију о Крачуну. О делатности водећег сликара српског барока, говоре и каснији текстови Олге Микић и Бранислава Тодића. Значајна схватања о Крачуну изнеће Мирослав Тимотијевић у својој књизи о српском барокном сликарству (1996). Аутор уметника сврстава у водећег сликара високог барока, у чијем се опусу уочава „сложена развојна линија„.

Недавно објављена монографија професора Тимотијевића, представља најобимнији и најстудиозније истражен преглед Крачуновог живота и дела. Поред године која је посредно откривена, није познато место сликаревог рођења. Сматра се да је сликарско образовање стекао најпре у радионици украјинског уметника Јова Василијевича у Сремским Карловцима. Даље учење Крачун наставља код сликара Василија Остојића, радећи као његов помоћник на иконостасима цркве Рођења Богородице у Сремској Каменици и Саборне цркве у Будиму.

У време радова на иконостасу у Каменици настаје први познати самостални Крачунов рад - икона светог Јована Крститеља, сликана 1753. за фрушкогорски манастир Ђипшу. Даље образовање сликар наставља код Димитрија Бачевића. До контакта долази приликом poruybinе иконостаса капеле у Добрим Водама, који изводе Василије Остојић и Димитрије Бачевић. Како је Остојић укључио и свог дотадашњег помоћника, сматра се да је Крачун одлучио да учење настави код Бачевића са којим најпре ради иконостас храма Сретења Господњег у селу Крушедолу.

Он током 1765. наставља сарадњу, али не као Бачевићев помоћник него као равноправни мајстор - ортак. Следећа заједничка poruybina било је извођење иконостаса у цркви Вазнесења Христовог у манастиру Беочину. Пре одласка на школовање у Беч, Крачун ће урадити две престоне иконе за парохијски храм у Стапару. Претпоставља се да се међу бечким студентима које је издржавао темишварски епископ Викентије Јовановић Видак (Доситеј Обрадовић, сликар Јаков Орфелин и други), нашао и сликар Теодор Крачун.

Крачуново школовање у престоници Хабзбуршке монархије није потврђено архивском грађом, мада се он и Јаков Орфелин на великом иконостасу Саборне цркве у Сремским Карловцима потписују као „бечке академије живописци”. Поред наведеног записа, на Крачуново бечко образовање указује утицај Паула Трогера чија дела је могао да види у црквама и музеју Албертина. Он се у Бечу појављује као зрео мајстор који је у то време имао тридесет пет година, тако да се његов боравак у престоници Монархије може схватити као потреба да осавремени своје сликарство, а не да га потпуно одбаци и прихвати ново.

По повратку 1772, он је заједно са Јованом Исајловићем Старијим и Лазаром Сердановићем урадио позлатарске и сликарске радове у цркви Св. Георгија у Сомбору. Током рада на украшавању храма Крачун је примао naruybinе сомборских грађана, о чему сведочи икона св. Јована Крститеља сачувана у приватном власништву. Друга икона Васкрсења Христовог, са сценама великих празника, данас се налази у колекцији Градског музеја у Сомбору. Иконостас у храму Св. Георгија продат је парохијској цркви у Кули, где је страдао током пожара 1942. године.

На иконама у сомборској цркви, уочавају се сликарева схватања уобличена за време бечког школовања. Ови радови обезбедили су Крачуну статус угледног мајстора религиозног сликарства у средишњим областима Карловачке митрополије. Уследиле су нове poruybinе - најпре иконостас цркве Св. Кузмана и Дамјана у Нештину, потом, радови на украшавању Старе цркве Св. архиђакона Стефана у Сремској Митровици и, после тога, сликање икона за олтарску преграду цркве Св. Николе у манастиру Ново Хопово.

Три последње године живота, Крачун је провео углавном у Сремским Карловцима. Ангажован у највећој мери на украшавању Саборног храма, он ће насликати иконостас придворне капеле Св. Георгија смештене на хору цркве. После тога, Крачун је заједно са Јаковом Орфелином радио на сликању великог иконостаса карловачке Саборне цркве. Монографија о Теодору Крачуну представљаће добро полазиште и незаобилазну референцу будућим истраживачима сликаревог опуса. Она је и вредно сећање на аутора, професора Мирослава Тимотијевића (1950-2016), великог пријатеља и сарадника Галерије Матице српске, врсног бароколога и изузетног педагога. 

Синиша Ковачевић